poezijakojuvolim

Šta ti znaš, draga moja...Primaš moju ljubav, ponekad kao hladnu oblogu za grozničavo čelo,
ponekad kao plavičastu maglu u svojoj sobi za igru s nekadašnjim nadama koje su te pojele.

Ponekad tek, kao gutačica vatre trenutnom inspiracijom vratiš mi njenu vrelinu
od koje se moje noći dugo, sasvim polako pretvaraju u ugljevlje.

Nemaš ti pojma, draga moja, kako davno bi to mesto gde smo ostali ti i ja kao mi.
Sve daće redovno poizdavane, hvala na pitanju. Suze i gorčine kao Petrovske baklje
rastrčane po utrobi uredno spalile svaki čirić nade.
Želju ne navlačim na kožu kao zastarelu modu punu gadne prašine. Ne,ne...

I gola kao živa rana  ta ljubav toči samo čisto crveno, samo sazvežđa, i vedra jutra
za umivanje tvog lica.  I ti kao sad znaš kakva je ta ljubav, draga moja.
A ne znam ni ja.  Čudo jedno, kažem ti, draga moja.

Možda ako odćutis jednu večnost i ako tvoje ruke ne pipnu ništa baš u meni,
od sada pa do zauvek, možda i to čudo makar samo zaspi i pusti me da se odmorim
od strašnog napora biti ti prijatelj, Ljubavi.

RAZDVOJENOST

S ceznjom za mjesecom,
s ceznjom za plodnoscu,
s ceznjom za imenom i
sa ceznjom za vlagom,
u noci mrkloj,
u pustinji neplodnoj,
u zemlji neznanoj,
u susi beznadnoj,
nije moguce sravniti
moju ceznju za tobom.

ZNALA SAM DA CE NETKO 

Znala sam da ce netko umrijeti na putu
ne dosegavsi oaze.

Pod usijanim svodom neba
mislila sam da mojoj ljubavi, mojoj
snazi nema kraja, - a evo
gdje umirem na putu,
ne dosegavsi oaze.
Moje grlo je presahlo, i ogromna
tezina sunca pritiska moja ramena
i bijeli je beskraj pustinje
oslijepio moj vid.
Umirem, odvise slaba
da vidim fatamorganu.

Znala sam da ce netko umrijeti na putu
ne dosegavsi oaze.

Ne mogu da zaspim
A ni da se probudim
Jedino tebe nema
A samo ti postojis.

Vise je biti pesma
Nego pesnik
A biti ti
Vise je od oboje.

 KAD SAM JE PRVI PUT VIDEO

Radnici koji nikada nisu videli more
Kad je sretnu misle da je dan lepsi no inace
Ta zena taj gigant ta drzava u drzavi
Kad sam je prvi put video rekao sam:
"Eto kako treba da izgleda prestonica jedne zemlje
Koja ostaje bez svetla kad ona sklopi oci."
Jedina nevina zena koja radja decu
Ta djevuska visoka kao podzemna zeleznica
I lepa kao da uopste ne postoji.
Njenu su sobu razneli mirisi.
Ona se sminkala i cesljala
I to je sve sto je uradila za poeziju.
Zakleo sam se da cu precutati njenu proslost
Jer ja sam rodjen sa mnogo vise prljavstina
No sto ih je ona imala u zivotu.
Vec nema u srpskom jeziku reci na koje se mogu osloniti
Sa kojima bih poredio njene oci i onda mirno spavao
Ima jedna zelja velika kao njena trepavica
Ta neosvojiva Rusija koju je ipak lakse osvojiti.
Od njenog poljupca koji mi je poslala telefonom
Zapalilo mi se uvo na posti jednoga drugoga grada
To famozno to zeleno to gorko uvo
Koje je dugo stajalo kao antena na jednoj radio stanici.
Otkidao sam ga i duboko u zemlju zakopavao
Ali nije prestalo da me poziva na telefon
Svojom telepatskom azbukom svojim visecim mostovima.

Na mome srcu kao na gramofonskoj ploci
Snimila je sve sto je rekla u zivotu
Njene korake, njen smeh i njen kasalj
Njena duga saputanja sa ljudima koje ne poznajem.
Gradove u kojima zivimo vezuju nasa pisma.
Ja ne znam za drugo nebo sem njenog kisobrana.
Kad me ona voli ne znam od cega zivim
Ne jedem, zaboravljam da disem i vrlo cesto umirem.
Visoko u nebu setim se da ne umem leteti
Prodjem glavom kroz zid i vidim da sam pogresio
Tad zviznem nogom mesec iznad grada
I trceci obilazim mesto gde cemo imati sastanak za nekoliko dana.
Njen najgori djak gutac ljubavnog plamena sa injem u usima
Tumacim svojoj krvi njeno pretesko gradivo.
Pun otpadaka kao golfska struja
Silazim niz stepenice u zemlju
I jedini ne znam za svoju tragediju
Taj svirepi podtekst nase ljubavi.
O suzo na jastuku
Uspomeno na pilota koji nikad nije sleteo
Izgubljen u vazduhu.

 

 LJUBAV JE SVOJEVRSNO DRUSTVO

Ljubav je svojevrsno drustvo.
Ne znam vise hodati sam putevima,
jer vise ne mogu ici sam.
Jedna me vidljiva misao tjera da hodam brze
a vidim manje i da istodobno zarko zudim sve vidjeti.
Cak i njezina odsutnost biva sa mnom,
a ljubim je toliko da ne znam kako da zelim.

Ne vidim li je, zamisljam je i jak sam poput visokih stabala.
Videci je, tresem se i ne znam sto se dogodi s onim
sto cutim u njezinoj odsutnosti.
Cijelim sam svojim bicem neka sila sto me napusta.
Cijela me zbilja gleda kao suncokret s njezinim licem u sredistu.

**** 

O tuzno sunce svakodnevnice
iz dana u dan sve sahlije
sto niti dusu niti ruke
ne moze vise da zagrije.

Neka se moja ruka
na dlanu tvoje zgrije
od toga ce nam, draga,
oboma biti toplije.

No ako tuga treba
da traje sve do groba
tad podaj Boze snage
da je podnesem sam!

 Ne tezi, Lidija

 Ne tezi, Lidija, gradit u prostoru
kod drzis buducim, nit si obecavaj sutra.
Ispuni danas bez cekanja.

Ti si sama svoje zice.

Ne namenjuj se, jer nisi buduca.
Tko zna, mozda, izmedju vrca sto ga pijes
i vrca opet napunjena,
sudba unece ti provaliju.

Oh, zao mi te je, iskreno me ljubis,
i pitas: da l te ljubim ja?
No, jadnice, tim sama sebe gubis,
ne mogu da ti kazem da:
I tog je bilo, ljubio sam i ja,
u mladom srcu zivot kipnu mlad,
al oko srca moga zestok oganj bija,
i prekipe zivota prva slad!

I presta plam, i prevrela je vreva,
i utisa se u srcu kip,
al niotkuda ruke da doleva
u srca moga nedosip!
Jos niotkuda milostive ruke
da svete vlage line u pehar,
nit uzdisajnih otkuda usta da razbude
ispod pepela sto jos tinja zar.

No kad bih znao da tvoja ruka mala
milosti daje, - kad bih znao,
skino bih s grudi gvozdena mandala,
oko srca bi plamen sjao:
i opet vreva, opet zari znani,
i opet prekip, opet ugas, jao!
Oh, ostavi se, duso, mahni me se, ma`ni,
jer zao mi te je, zao mi te je, zao.

Lezuci uvece, zivm ja
izmedju suze i sna;
Psi secanja koje urla,
zavijace na stepenistu srca.

Izgubljen u lavirintu vremena
kako da nadjem izlaz?
O, da unazad trazimo otpalo lice
i delice obesvecene egzistencije.

Noc mi je procvetala
mekim belim krikom
Neispunjen oblik tvog tela
povredjuje prostor
Pokusavam izmestiti zelju
u dimenziju sna
ne bih li je zaboravila
kad otvorim oci
A ona izmesta mene
u zrvanj secanja
Dlanovi zasiceni tvojom kozom
jedu ukuse svih drugih dodira
Nosim ih kao cudovista
ljubim ih kao tvoje oko
Ja sam savrseno razumno bice
Znam svaku logiku
bilo kog objasnjenja
ali krv pamti samo jednom
U sutrasnjoj radosti
mozda ce prostor opet biti ceo
ali oprostice mi zivot
za onaj sekund pre budjenja
kad necu odmah
otvarati oci

Pismo Branka Miljkovića prijatelju Petru Džadžiću:

"Dragi prijatelju,

ne znam zašto, ali želim da ti objasnim suštinu svog poraza od koga se nikada više neću oporaviti. Pre svega moraš znati da moja nesreća nije puki ljubavni jad. Ili, tačnije rečeno, jeste to, ako se ta moja ljubav shvati kao eros u spinozističkom smislu. Ta Žena nije bila tek moja ljubavnica. Ona je bila prva i osnovna potreba mog duha. Ona je bila i moja duhovna zaštita i zaklon. Ona je bila za mene zaštitni omotač od metafizičke studeni. Bez Nje ja sam potpuno i direktno izložen kosmičkoj besmislici i noći. Moja usamljenost je sada apsolutna. Za mene ne postoji oblast čistog važenja i pevanja. Sad moje pesme traže moju glavu. Više nema ko da me sa njima pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna. Pored nje najopasnije misli pretvararale su se u divne i bezazlene metafore. Sada je sve to podivljalo i besomučno kidiše na mene. Kada bih samo mogao pobeći od onoga što sam rekao! Živim u užasnom strahu. Bojim se da govorim, da pišem. Svaka me reč može ubiti. Ja sam najveći deo svojih pesama napisao pre nego sam Nju zavoleo, ali tek sa Njom ja sam postao pesnik, to jest onaj koji nije ugrožen onim o čemu peva, koji ima jedan povlašćen položaj u odnosu na ono što kazuje. Sada moja poezija gubi svaku vrednosti i izvrgava se u mog najžešćeg neprijatelja. Možda bih ja postao pravi pesnik da je ta divna Žena ostala kraj mene. Ovako ja sam onaj što se igrao vatrom i izgoreo. Poraz ne može biti pobeda ma koliko veliki bio. Izgubivši nju ja sam izgubio i svoju snagu, i svoj dar. Ja više ne umem da pišem. Ostala je samo nesreća od koje se ništa drugo ne može napraviti osim nove nesreće. Sećaš li se, dragi prijatelju, da sam ja napisao stih "Jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik". Tek sada vidim koliko je to tačno. Ja ću pokušati da živim i dalje, mada sam više mrtav od svih mrtvaca zajedno. Ali ova užasna patnja je poslednji ostatak onoga što je u meni ljudsko. Ako nju nadživim ne očekujte od mene ništa dobro. Ali ja ne verujem da ću je nadživeti.

Želi ti sve najbolje Branko

P.S
Ako želiš da mi pišeš, piši mi o Njoj. Bilo šta. Ne u vezi sa mnom. Šta jede, kako spava, da li ima nazeb itd.; ti sve to možeš znati. Svaka sitnica koja se na Nju odnosi za mene je od neprocenjive vrednosti. Ako prestanem da mislim o njoj počeću da mislim o smrti.
Ponoć je. Dovidjenja.
Branko
Bjankinijeva 11
Zagreb"

 

 

Ivo Lola Ribar - PISMO SLOBODI TRAJKOVIĆ

Ovo pismo je preradila za pesmu Korni grupa:

Najdraza moja, jedina moja
Ne stiglo te ovo pismo
Verujem u zivot, videcu te opet
Nadam se, nadaj se

Samo borba za slobodu
Samo ljubav prema tebi
U zivotu mome jos postoje
Nek' u pobedi se u jedno spoje

Ivo Lola, Ivo Lola
Ivo Lola nije sam
S' nama Ivo Lola nije sam...

Ako primis pismo na praznik slobode
Ne daj smrti da nadjaca
Ziveces u svetu sanjanom za dvoje
Ne tuguj, vec raduj se...

Zivot neka put tvoj bude
Sve moje nek' u tebi zivi
Nadji osvetu i srecu nadji
Moja jedina, u sebi me nadji

S' nama Ivo Lola nije sam...

http://www.youtube.com/watch?v=8v_N3_LaUiI

VIŠE TE NE VOLIM

Više te ne volim...Da, banalnog li kraja.

Banalan je ko život, banalan ko smrt.

Pokidaću tu žicu romanse očaja,

polomiću gitaru - čemu savez krt!

Samo naš pas, čupavko naš da shvati neće

zašto ti mudruješ i zašto sam ja nem.

Iz moje sobe - odmah tvojoj dveri kreće,

od tebe, opet, - on skače na moju dver.

Može se skrenuti od raspinjanja stalnog...

Sentimentalna kuco, još si zelen, znaj.

Ja neću da padnem na tu sentimentalnost.

Da muke produžujem - i odlažem kraj.

Sentimentalnost nije slabost - nego zločin,

kad smekšaš opet ko u zaručenja čas,

i probaš, stenjući, predstavu da počneš

koja se zove tupavo "Ljubavi spas".

Ljubav se spasava još prvih njenih dana

od dečjih "nikad!", "uvek!" - što su vatre plod.

"Bez obećanja!" - vozovi tad viču nama.

"Bez obećanja!" -  zuji telgrafski vod.

Koluti dimnog neba, polomljene grane

uvek su opomena zanesenim tada,

da velik optimizam - otkriva neznanje,

da više ima nade - kad se manje nada.

Humanije je prvo trezveno sve znati,

beočug svaki s lanca metnuti na tas.

Ne nuditi nebesa, al bar zemlju dati,

ne ići čak do groba, al dati bar čas.

Humanije je nikad ne izreći "volim...",

strašno je kad ta usta izgube svu draž,

kad potom prazna reč, i podsmeh te zaboli,

i lažno puni svet kad shvatiš da je laž.

Bez obećanja...Ljubav je - neostvariva.

Zašto u obmanu da vodiš ko u raj?

Lepo je priviđenje dok nije isparilo.

Bolje je ne voleti kad već sledi - kraj.

Skiči naš jadni pas do umopomračenja,

po mojim vratima i tvojim šapom grebe.

Za to što ne volim te ne tražim oproštenje,

molim oprosti mi što voleo sam tebe.

1966.

UVEK ĆE DA SE NADJE ŽENSKA RUKA

Uvek će da se nađe ženska ruka

blaga i laka, ko lek tvojih muka,

da žali te i malčice te voli

i, kao bratu, smiri tvoje boli.

Uvek će da se nađe žensko rame,

da umiriš na njemu dah svoj plamen,

da staviš na nj lakomislenu glavu

i poveriš mu moru grozničavu.

Uvek će da se nađu ženske oči,

da iz njih melem na tvoj bol se toči,

da iscele te sasvim, il bar malo

i sve zlo vide koje te spopalo.

No ima, znaj, i takva ženska ruka

što, kad ti takne čelo puno muka,

ko sudbina i večnost njega dira,

ko izvor sušte nežnosti i mira.

No ima, znaj, i takvo žensko rame

što, ko zna zašto, do večnosti same,

a ne za jednu noć je tebi dano,

i ti si sve to pojmio već davno.

No znaj, postoje takve ženske oči

što kao da ih uvek suza moči,

a pogled njihov, sve dok živš, to je

pogled ljubavi i savesti tvoje.

Ali sam sebi ti si izvor muka

jer malo su ti to rame i ruka,

te tužne oči, i pogled im mutan...

Ta izdao si njih toliko puta!

I kazna stiže - mira nemaš više.

"Ti izdajniče!" - šiba te gnev kiše.

"Ti izdajniče!" - granje ti put preči.

"Ti izdajniče!" - odjek šumom ječi.

Koprcaš se i grcaš, duh ti stenje,

i ni sam sebi ne daš oproštenje.

Jedina, kraj svih uvreda i muka,

oprostiće ti ona čista ruka.

I sad, i opet, do večnosti same,

oprostiće ti samo ono rame

i one oči prepune žalosti

za svaki čin tvoj, čak i neoprostiv.

1961.

Z A K L I NJ A NJ E

Na mene misli u prolećnoj noći,

na mene misli svake letnje noći.

Na mene misli u jesenjoj noći,

na mene misli svake zimske noći.

Nek nisam s tobom, nek sam u samoći,

nek sam daleko - i ne mogu doći,

svoj san o meni ipak predaj noći,

u hladnjikavoj posteljnoj mirnoći,

što godi kao more mekih moći.

Ko s morem, budi sa mnom ove noći.

Dok traje dan, ne misli nikad na me.

Dan sve okrene tumbe, pun galame,

uz vinske čaše i dimljive tame...

Viziji dan iskopa mnoge jame.

Težnje tvog dana neka hrle same,

ali u noći uvek misli na me.

Osećaš li kroz dozive sirene,kroz vetar, kada k oblacima krene,

svu stisku moju, i šta si za mene, -

tamo, u sobi gde su uske sene,

gde sklapaš oči, jer pune su zene

bola i sreće što se časom smene.

Preklinjem te u tihanoj tišini,

ili uz tutanj kiše u visini,

ili u snežnoj blistavoj belini,

il kroza san što seko java čini:

na mene misli u prolećnoj noći,na mene misli svake letnje noći.

Na mene misli u jesenjoj noći,

na mene misli svake zimske noći.

 

N E   T R E B A

Ne treba....Stojim kraj drveta.

Ćutim i ne obmanjujem.

Zagledan sam u svetlo,

u dvostrukih fenjera red.

Ne lomim, ve samo lagano dodirujem

grančicu na kojoj se uhvatio led.

Ne treba....Nestvarno sve je:

prozora ovih tmine,

i purpur ovog snega, obasjanog farom za tren.

Ne treba....Nestvrno sve je:

u martu parka magline,

gde vidiš umesto čoveka samo čovekovu sen.

Ne treba...Neka...Sada, u malom tramvaju dremljivom

njihanjem ispunjava Moskva prozorski ram,

a ti o meni razmišljaš, onako ženski zajedljivo,

nasloniv obraz na šaku...Tu dečju rukavicu znam.

Ne treba...Postaćeš žena,

pametna, umorom gonjena.

Nežnosti i reči dobre biće za tebe ko hleb.

Doći će vrtoglavica, jadom gusto natopljena,

u martu, jer ćeš čuti tada mladićev šapat lep.

Ne treba...

Kao svoju, čuvaj i dušu blisku;

sa njim ne lutaj kroz usnuli grad.

"Ne treba" - reci mu samo, glavu oborivši nisko...

Tako ja tebi ovo - "Ne treba" - kažem sad.

1960.

TVOJA DUŠA

Tu si, lažno, bliska.

Uvek zimski zimska.

Kad vračaš i čaraš,

leden oklop stvaraš.

Duša je pod mrazom,

duša je sve mraznija...

Groznom li si kaznom

svoju dušu kaznila!

Ti hoćeš duša da bude ledena -

na stvari kupovne

jedino svedena...-

nekakva soba,

gde vlada varka,

hladno prepredena

i tobož jarka.

Vazduh se tu ukočio.

Tu nećeš naći cvet.

Ko tamni led, pred očima

svetluca taj parket.

Grad čitav žega skleptala,

žagori trgom svet...

Tu - živin led ogledala,

klavira smolat led.

Ni sunce nisi pustila,sva svetla ovde mru...

Ledenice na lusteru

njišu se ko u snu.

A željan sam žagorenja,

glasova što se roje.

Grozim se zlog tavorenja

u sobi duše tvoje.

O, dušo mrka,

dušo pokunjena,

puna do vrha,

a neispunjena....

* * *

Ne, ni od čega neću polovine!

Daj mi celo nebo, zemlju celu,

mora, reke i gorske lavine -

ne priznajem nikakvu podelu.

Ne, moj život ništa krnje neće.

Samo celo na bujna ramena!

Ja ne želim polovinu sreće,

ne treba mi tuga podeljena!

Samo hoću polovinu tog jastuka

gde čarobno ispod tvoga lica

cveta prsten i divna ti ruka

kao zvezda, zvezda padalica...

1963.

• Februar 2013 [7]
• Januar 2013 [5]
• Decembar 2012 [4]
• Jun 2012 [2]
• Maj 2012 [3]
• Mart 2012 [5]
• Februar 2012 [5]
• Januar 2012 [2]
• Decembar 2011 [5]
• Novembar 2011 [3]
• Avgust 2011 [2]
• Jul 2011 [8]
• Maj 2011 [2]
• April 2011 [5]
• Mart 2011 [63]
• Februar 2011 [84]

• Poezija [192] 
• Muzika [3] 
• Kazivanja [3] 
• Knjige [7] 
• Moja poezija [0] 
• Generalna [0] 

• Jaroslv Ivanškjevič – GODINA 1932,XXXVII
• Vitomir Nikolic - ODMETANJE
• Stevan Savić- ODGOVORI
• Mječislav Jastrun - SREĆA
• Antoni Slonimski – NOKTURNO
• Enes Kišević - SNIJEG U OČIMA
• Ljubica Pupezin - PODSETNIK (odlomci)
• Ivan Ahmatjev - iz SEST PESAMA
• Erih Marija Remark - "Crni obelisk" odlomak
• Zvonimir Golob - POGLEDAJ PATKE, DRAGA

• Kazivanja
• Moje fotografije
• onakojajeste - Snezana Nesic