poezijakojuvolim

Njoj će biti

dvadeset osam leta,

kada se vratim s toplim osmehom oka,

na dlanovima - s prolećem sveta,

na leđima - s dva Gola otoka.

Njoj će biti

dvadeset osam leta,

- setno osmehnut na povrede

kada se vratim u život sveta,

i kada budemo sreli poglede.

Kada mi kaže glasom blagim,

- nisi iziš`o iz srca moga.

Naprotiv, više te volim, dragi.

Bila sam željna pogleda tvoga.

Il, možda, neće mi reći ništa,

- biće joj oči hladne i neme,

- puste ko siva, zgasla ognjišta

čiju je vatru gasilo vreme.

Njoj će biti

dvadeset osam leta,

kada se vratim s toplim osmehom oka,

na dlanovima - s prolećem sveta,

na leđima - s dva Gola otoka.

Ona ima ruke od trave.

Ona ima glas od vetra i žita.

Ona ima oko od kiše.

Zašto sam izmislio da se ne vratim?

Ona ima grudi od ruže.

Ona ima koleno od belutka.

Ona ima kuk od snega i ribe.

Zašto sam izmislio da se ne vratim?

Ona ima smeh od lišća.

Ona ima hod od vode i peska.

Ona ima kožu od protegnutog labuda.

Zašto sam izmislio da se ne vratim?

Ona ima kosu od mojih prstiju.

Ona ima mozak od mojih godina.

Ona ima sluh od mojih koraka.

Zašto sam izmislio da se ne vratim?

U mojoj glavi stanuješ: tu ti je

Soba i mali balkon s koga puca

Vidik na moje misli najtajnije.

Ponekad slušaš kako mi zakuca

Srce ko živi leptir iz kutije.

Ja ti odškrinem vrata: niz basamke

Silaziš u vrt za kog niko ne zna.

Na povetarcu lebdiš poput slamke.

(Dok za to vreme, možda: neoprezna

Stojiš na nekom rubu, ispred zamke...)

Nekad (u mojoj glavi dok baš skačeš

U morsku penu, ispod sunca, gola)

Spazim te kako po kiši preskačeš

Barice i sva u blatu do pola

Žuriš na poso s licem ko da plačeš.

Prolazi dan za danom i sva svota

Vremena tvog se po dva puta zbira:

Pa pola oko moga klupka mota.

Vidim sa tvog lica punog mira

Da ne znaš kako živiš dva života.

U mojoj glavi stanuješ i dubiš

Crne i bele hodnike za moje

Misli: kako mi bežiš il me ljubiš?

Van tebe druge misli ne postoje.

Samo dok spavam ti se nekud gubiš...

Ja ne znam kud ovo idu dani moji,

ni kuda vode ove noći moje.

Ne znam.

Ni otkud magla ružna

na sve što se čekalo,

ni otkud nemar jadni

na sve što se radilo,

ni zaborav otkuda,

žalosni na sve što se ljubilo.

Magla.

Ko će da mi kaže noćas, šta meni znače

lica i stvari i spomeni minulih dana?

I kuda idu ovi dani moji

I zašto bije tamno srce moje?

Kuda? Zašto?

Skinite mi aureolu

teška zlata što me peče

prođe život sav u bolu

i samoći; ide veče;

skinite mi aureolu.

I dajte mi tihu sreću

da se ide svojim poljem,

kada kući puti skreću,

živi brižno nada boljem;

o dajte mi tihu sreću.

Skinite mi aureolu

strašna zlata što me peče

Ja sagibljem glavu holu.

- Zateć će me sama veče

skinite mi aureolu.

U sumrak pevaju devojke. Njini su glasovi meki i dahnu svežinom cveća i ljubavi.

Njina je pesma blaga, kao kad behar opada. Ona ima nešto od mojih ljubavi:

davno, toplo i lepo. Ona podseća na sarajske sumrake, kad jablanovi sjaju u crvenu

zlatu, kao vitke ponosne žene.

Kao rumene latice zasipaju me glasovi. Pevaju devojke. Pevaju lepo.

To liči na pozdrav od starih prijatelja, na spomen onoga što proživih u ljubavi i zanosu.

One pevaju, u suton, kao sreća moja da mi rupcem maše.

Ali srce je moje tamno jezero, koga ništa ne diže i u kom se niko ne ogleda.

Kakve li su tvoje misli

dok ja smišljam

kako da te pitam za njih

za te misli

sakrivene

iza tvoga mirnog lica

na koje se privikavam.

Eto ležiš

Evo ležim

oko nas je besposlena romantika

nož u zidu

i haljina tvoja njime

samo meni na videlu

prikovana

Ja slušam tvoje srce

ono mojoj ljubomori malo kaže

ja hoću tvoje misli

ja hoću da uništim zadnju kap

u tvom tajnom kapilaru

gde se krije

povremeni san o njemu

o detinjstvu

o slobodi

Ja hoću tvoje misli

sakrivene

iza tvoga opasno lepoga lice

na koje se ubistveno privikavam

A ti ćutiš

Nema leka

Šta će ti devojčice

To tek uzbrano cveće

Šta će ti devojko

To cveće što sahne

Šta će ti lepa ženo

To cveće što kopni

Šta će ti starice

To uvelo cveće

Čekam pobednika.

Ne plače samo čovek

Ja video sam ptice

Video sam lišće i vetar i kišu

Kako plaču

Ne plače samo čovek

Ne peva samo čovek

Ja čuo sam pev kamena

I biljke kako pevaju

Svojim sam ušima čuo pesme vetra i lišća

Ne peva samo čovek

Ne voli samo čovek

I more i jedra

I sunce i polja skroz

Skroz su zaljubljeni

Samo je čovek velika samoća

Čovek na smrt osuđen

Misao na smrt ga razara

ZNANJE I BOGATSTVO

Narcis i ruža dijelom istog vrta nisu,

Znanje i htijenje skupa ne idu nit` će.

Tko li znanje ima, lišen je prohtjeva,

Malo li je znanja u onog ko zahtijeva.

Junače,

pjesmu ovu zrcalom smatraj!

Ti znaš da ono

Nema svoga lica,

Al` tkogod se u njem ogleda,

Može nazrijet` svoga lika!

Spomenuto uzgred u mome prisustvu

odzvanja od ovog jutra u ušima,

kao u zvonima što su zagluhnula,

to ime.

Čitave zime ležao sam na njemu

dok sam rastezao zadnji opušak

ili slušao kišu kako pljušti.

Jutros se opet razleglo iznebuha

izrečeno naglas s nehajnim prizvukom.

Ječi kao neka zalupljena vrata

u popodnevu kojim vetar briše.

Oskudice u tebi prepuna mi je duša.

Moj dobri rode, svi  su lagali,
I tvoj su vidik sav pomračili;
Za svojom srećom samo tragali,
I svuda krali, i sve tlačili.

I mesto mleka, krv su sisali,
U stradanjima tvojim dugima,
Tvoje su svetlo ime brisali,
Da ne znaš ko si među drugima.

S ubicama su crkve stvarali,
I s izdajnikom gorde tvrđave;
U zakletvi te svakoj varali,
Na vodi digli moste rđave!

Na zgarištu ti drže govore,
Na gubilištu podlo piruju,
Na bunjištima sade lovore…
I mrtve uče sad da miruju.

Moj dobri rode, svi su rđavi,
Vapaj tvoj ne čuju što tuguje!
Izdajnik i sad još u tvrđavi,
S ubicom žrtva sada druguje.

Loman je, rode, most na provali,
Svud su u pričest otrov stavili…
S lupežom sve su novce kovali,
Sa krivokletnikom zavet pravili.

U jednom kutku

mora

spajajući vale

sa zvezdama

čekala sam

čitavog života.

***

Samo mudraci razumeju moje reči,

za ostale

vreme donosi pepeo.

Kao beskrajni nerazgovetni glasovi

krstare dani mojim životom,

kao seni

i kao vode.

***

Sve su mi reči bile tužne

Sada mi je milija ćutnja.

Život je dug

kao nepoznata reka.

• Februar 2013 [7]
• Januar 2013 [5]
• Decembar 2012 [4]
• Jun 2012 [2]
• Maj 2012 [3]
• Mart 2012 [5]
• Februar 2012 [5]
• Januar 2012 [2]
• Decembar 2011 [5]
• Novembar 2011 [3]
• Avgust 2011 [2]
• Jul 2011 [8]
• Maj 2011 [2]
• April 2011 [5]
• Mart 2011 [63]
• Februar 2011 [84]

• Poezija [192] 
• Muzika [3] 
• Kazivanja [3] 
• Knjige [7] 
• Moja poezija [0] 
• Generalna [0] 

• Jaroslv Ivanškjevič – GODINA 1932,XXXVII
• Vitomir Nikolic - ODMETANJE
• Stevan Savić- ODGOVORI
• Mječislav Jastrun - SREĆA
• Antoni Slonimski – NOKTURNO
• Enes Kišević - SNIJEG U OČIMA
• Ljubica Pupezin - PODSETNIK (odlomci)
• Ivan Ahmatjev - iz SEST PESAMA
• Erih Marija Remark - "Crni obelisk" odlomak
• Zvonimir Golob - POGLEDAJ PATKE, DRAGA

• Kazivanja
• Moje fotografije
• onakojajeste - Snezana Nesic