poezijakojuvolim

Glad mi je beskrajna a ruke večno prazne

Noću niz ulice gradske na prstima nosim mesec

i tugu ostavljam pod prozorima

izgubljenih žena

Dao bih sve a ništa nemam

Glad mi je beskrajna a ruke večno prazne

Godinama se nismo razdvajali Gordana moja i ja

a onda bez nje otišao sam jednom na Hvar

svi znaju kako je Hvar lep

svi znaju kako je lep trg na Hvaru

svi zanju kako je lepo more na Hvaru

sve je to bilo

kupao sam se u moru

išao po trgu

ali moja duša nije bila tamo

Hvar je bio bez duše kao da je samo bio

lepa slikovnica u boji

godinama se nismo razdvajali

Gordana moja i ja

bez nje nisam mogao da stupim zaista na Hvar

iako sam tamo bio

bez nje kao da je između mene i Hvara

bio neprobojni glanc fotopapira.

Diše li šuma? Mir je. Od iskona.

Modro je nebo stalo, ko da spava.

Koraka nigdje. Ni stada.

Ni zvona.

Samo je sunce nad svim. Samo trava.

Tišina ljubi sve proplanke, tio

ko da se vratit nikad neće više.

Mirišu trave.

Dugo.

Dan se svio

u čekanju neke blage, meke kiše.

Hoće li sići - zeleno da kroči

i stiša žar, i novi talas krene?

Da niz uvale i strane zapotoči,

poljubi mene?

Skriše se oku modri brjegovi,

skuči se vidik u krug najuži:

cestama kruže lišća zbjegovi

i navriješe kiše - zajuži.

Pogledaš - puti lišćem zasuti.

U jednu želju misli potonu:

svi srcu dragi blizu da su ti

kao da čekaš uru potonju.

Slomi te neka tuga prastara

što je i predak ćutke tugova

uz mukli zveket starih lastara

u davna neka jutra jugova.

Najzad se ruke uhvate za trbuh

Da trbuh od smeha ne pukne

Kad tamo trbuha nema

Jedna se ruka jedva podigne

Da hladan znoj s čela obriše

Ni čela nema

Druga se ruka maši za srce

Da srce iz grudi ne iskoči

Nema ni srca

Ruke obe padnu

Besposlene padnu u krilo

Ni krila nema

Na jedan dlan sad kiša pada

Iz drugog dlana trava raste

Šta da ti pričam

Zažmuri se na jedno oko

Zaviri se u sebe u svaki ugao

Pogleda se da nema eksera da nema lopova

Da nema kukavičjih jaja

Zažmuri se i na drugo oko

Čučne se pa se skoči

Skoči se visoko visoko visoko

Do  na vrh samog sebe

Odakle se padne svom težinom

Danima se pada duboko duboko duboko

Na dno svoga ponora

Ko se ne razbije u paramparčad

Ko ostane čitav i čitav ostane

Taj igra

Duga noć bez sna,

Svetli Mesec tako blistavo sja.

Kao da čujem da me neko doziva

I uzalud u prazninu odgovaram "Da?"

Večeras neću doći,

nek čeka crno vino.

Večeras samo ću moći

opijati se tišinom.

I kad nas dvoje

svršimo - samoća i ja,

poći će srce moje

sve u osami stečeno čjudima da da.

Kada se uputiš među ljude,

nek sja iz tvojih očiju

plavetnilo neba,

kada se uputiš među ljude

nek ti je skladan glas

kao žubor voda.

Kada se uputiš među ljude,

svaka reč nek ti je

kao čaša vina,

što da ponesem sa sobom

što bih ljudima davao

žalosti i pelina!

Ko zna (ah, niko, niko ništa ne zna. Krhko je znanje!)

Možda je pao trak istine u me,

A možda su sanje.

Još bi nam mogla desiti se ljubav,

Desiti - velim,

Ali ja ne znam, da li da je želim,

Ili ne želim.

U moru života, što vječito kipi,

Što vječito hlapi,

Stvaraju se opet, sastaju se opet

Možda iste kapi -

I kad prođe vječnost zvjezdanijem putem,

Jedna vječnost pusta,

Mogla bi se opet u poljupcu naći

Neka ista usta.

Možda ćeš se jednom uveče pojavit

Prekrasna, u plavom,

Ne sluteći, da si svoju svjetlost lila

Mojom davnom javom,

I ja, koji pišem srcem punim tebe

Ove čudne rime

Oh, ja neću znati, čežnjo moje biti,

Niti tvoje ime!

Pa ako i duša u tome trenutku

Svoje uho napne,

Sigurnim će glasom zaglušiti razum

Sve, što slutnja šapne;

Kod večernjih lampa mi ćemo se kradom

Pogledati ko stranci,

Bez imalo svijesti, koliko nas vežu

Neki stari lanci.

No vrijeme se kreće, no vrijeme se kreće

Ko sunce u krugu,

I nosi nam opet ono, što je bilo:

I radost, i tugu.

I sinut će oči, naći će se ruke,

A srca se dići -

I slijepi za stope bivšega života

Njima ćemo ići.

....

Ko zna (ah, niko, niko ništa ne zna. Krhko je znanje!)

Možda je pao trak istine u me,

A možda su sanje.

Još bi nam mogla desiti se ljubav,

Desiti - velim,

Ali ja ne znam, da li da je želim,

Ili ne želim.

U pesme skriven ko u šume,

u lišću reči i travi duše,

ja čekam da i zver razume

u mome grlu krik ugušen.

Kricima mrtvim zvona zvone,

mozak, ko nebo, naoblačen.

Suze mi kao zveri gone

a nemam kome da ih plačem.

I čujem svoje krike nove,

probijaju se kroz sve straže.

Dobro je što ih u grlu love

jer nemam kome krik da kažem.

Ostadoh te željan jednog ljetnjeg dana,
O, srebrna vodo, iz tuđega vrela.
To je bilo davno.
Svaka mi je staza danas obasjana
Suncem i lepotom. Sreća me je srela.
Iz stotinu vrela žeđ moja sad pije,
Al` mira ne nađoh nigde, jer me nikad
Vatra prve žeđi ostavila nije.

(1920)

Blijeda kandila ponovo zapalio kesten

a bagrem poput četrdesetgodišnje žene

procvjetao po drugi put

Duga i teška bit će ova jesen

razbludni svibanj u rujnu

tek obris minulih oblika i boja

Nježno drugo cvjetanje

bez grmljavine i strasti

što ne ljubi usne već obraz

U ljubavi ugašena ljubav

koja iznijeti ne može svoj plod

Al ipak ohrabruje

ovo samozaboravno cvjetanje

jer i ti ne čekaš bezvoljno

teret prolaznosti što pada na srce

i s radošću stalnog početka iznova

grabiš vrijeme koje odmiče

Jer ništa nije kasno 

Neću da idem ovom stazom

Na kojoj vene opalo lišće;

Tu je na svakom koraku

Sve dublja, sve maglovitija jesen.

Navratiću tamo gde je zelenilo,

Na izvor

Oko kojega cvetaju bojom neba

Nevini nezaboravci

I sećanje u tišini usnama traži

Tvoje ime.

Kad uzdahneš, ne uzdišeš dah,

već dušu moju izdišeš,

Kad plačeš, nenežno nežna,

krv se mog života rastače.

Ne može biti

Da me voliš, kao što kažeš,

Ako u svom moj život razaraš;

Ti se najbolji deo mene.

Nek mi tvoje zloslutno srce

nikakvo zlo ne smišlja;

Sudba može preuzeti tvoju ulogu

i tvoje strahove ispuniti;

Ali pomisli da smo se

Tek na stranu okrenuli da usnimo;

Oni koji jedno drugo odražavaju

živim, nikad se ne rastaju.

Kad četrdesetu prođeš, u noći

probudiš se, pa zatim pozadugo

ne možeš zaspati. Svoju sobu gledaš

tamo u mraku. Pomalo razmišljaš

o nečem. Ležiš otvorenih očiju

ko kasnije u grobu. To je raskrsnica

na kojoj život menja kolosek.

Čudiš se da si između zemlje i zvezda

živeo. Ljutiš se na jedno malo ništa.

Igraš se s njim. Dosadi ti. Izgubiš ga.

Tad obično čuješ s ulice kakav šum.

Po zvuku svakom prepoznaješ šta znači.

Ni tužan čak nisi. Tek trezan, oprezan.

Malo nemiran. Zatim odjednom uzdahneš

i okreneš se zidu. Zaspiš.

• Februar 2013 [7]
• Januar 2013 [5]
• Decembar 2012 [4]
• Jun 2012 [2]
• Maj 2012 [3]
• Mart 2012 [5]
• Februar 2012 [5]
• Januar 2012 [2]
• Decembar 2011 [5]
• Novembar 2011 [3]
• Avgust 2011 [2]
• Jul 2011 [8]
• Maj 2011 [2]
• April 2011 [5]
• Mart 2011 [63]
• Februar 2011 [84]

• Poezija [192] 
• Muzika [3] 
• Kazivanja [3] 
• Knjige [7] 
• Moja poezija [0] 
• Generalna [0] 

• Jaroslv Ivanškjevič – GODINA 1932,XXXVII
• Vitomir Nikolic - ODMETANJE
• Stevan Savić- ODGOVORI
• Mječislav Jastrun - SREĆA
• Antoni Slonimski – NOKTURNO
• Enes Kišević - SNIJEG U OČIMA
• Ljubica Pupezin - PODSETNIK (odlomci)
• Ivan Ahmatjev - iz SEST PESAMA
• Erih Marija Remark - "Crni obelisk" odlomak
• Zvonimir Golob - POGLEDAJ PATKE, DRAGA

• Kazivanja
• Moje fotografije
• onakojajeste - Snezana Nesic