poezijakojuvolim

Vaj, tom koji žedan stiže

do izvora što žubori,

zboreći: "Ugasit neće

ništa tu žeđ što me mori."

Pažnja nek vam bdije:

usamljeno srce,

srce nije.

GRAD

Kažeš: " Poći ću u neku drugu zemlju,

poći ću do drugog mora.

Naći će se drugi grad bolji od ovog.

Svaki moj napor je ovde proklet, osuđen;

i srce mi je - kao leš - pokopano.

Dokle će mi um ostati u ovoj tmini.

Kud god da okrenem pogled, kud god da pogledam,

crne ruševine svog života spazim, ovde,

gde sam proveo tolike godine, proćerdao ih i upropastio."

Nove zemlje nećeš naći, nećeš pronaći druga mora.

Ovaj grad će te pratiti. Ulicama ćeš se kretati

istim. U istom ćeš susedstvu ostariti:

u istim ćeš kućama osedeti.

Uvek ćeš u ovaj grad stizati. Da nekud drugde odeš- ne nadaj se -

nema za teba broda, nema puta.

Kao što si svoj život ovde proćerdao, u ovom tako malom kutu,

straćio si ga i na celoj kugli zemaljskoj.

ONO ŠTO MOŽEŠ

Ako baš ne možeš od svog života

da učiniš no što hoćeš,

pokušaj bar da postigneš

ono što moćeš: ne unižavaj ga

prečestim druženjem sa svetom,

silnim izlascima i razgovorima.

Ne unižavaj ga razbacivanje,

čestim razvlačenjem i izlaganjem

svakodnevnoj gluposti

veza i susreta

da ne postane dosadan kao da je tuđ.

Z I D O V I

Nemajući obzira, sažaljenja ni stida,

ogromne su zidove izgradili svud oko mene.

I sad očajan i beznadan živim ovde.

Samo na to mislim: taj mi udes rovari po mozgu -

toliko sam poslova tamo napolju imao da obavim.

(Kako da budem toliko nepažljiv za vreme gradnje!)

Ali ni najmanji šum tih gradilišta nije se čuo.

Neosetno su me odvojili od spoljnog sveta.

Svaka Ljubav koja moze da se svede na nesto sto je mogucno prebrojati,

opisati, shvatiti, predvideti, jeste malena biljka bez vrednosti.

Ali gde je Stablo raslo, tu je sva zemlja uokolo iskcrpljena, i kad je ono mrtvo

ona je mrtva.

Od bolnika niko boli

bolje ne leči - 

sećam se kad si  spustila dlan

na požar u meni.

I ko je padao

sve o letu zna -

sećam se kad si očima zaustavila

zanos srca mog tik od neba.

Kome je suza u zenici pukla, 

jedini plač ume da shvati - 

sećam se kad si zagrljajem

bujicu tuge moje sprečila

da ruši me.

Od davljenika niko 

težinu vode bolje ne zna -

ti nisi dala meni

da tobom potonem.

Ljubav mi nisi mogla

za ljubav dati, 

ali si  zato bol u  zlato pretopila.

I ja

kad bih opet sreću tražio

od tvojih bih ruku počeo.

UZALUD JE BUDIM

Budim je zbog sunca kkoje objasnjava sebe biljkama
zbog neba razapetog izmedju prstiju
budim je zbog reci koje peku grlo
volim je usima
treba ici do kraja sveta i naci rosu na travi
budim je zbog dalekih stvari koje lice na ove ovde
Zbog ljudi koji bez cela iimena prolaze ulicom
zbog anonimnih reci trgova budim je
zbog manufakturnih pejzaza javnih parkova
budim je zbog ove nase planete koja ce mozda biti mina u raskrvavljenom nebu
Zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih izmedju dve bitke
Kada nebo nije bilo vise veliki kavez za ptice nego aerodrom
moja ljubav puna drugih je deo zore
budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog drugih
budim je mada je to uzaludnije negoli dozivati pticu zauvek sletelu
sigurno je rekla: neka me trazi i vidi da me nema
ta zena sa rukama deteta koju volim
to dete zaspalo ne obrisavsi suze koje budim
uzalud uzalud uzalud
uzalud je budim
jer ce se probuditi drukcija i nova
uzalud je budim
jer njena usta nece moci da je kazu
uzalud je budim
ti znas voda protice ali ne kaze nista
uzalud je budim
treba obecati izgubljenom imenu necije lice u pesku
ako nije tako odsecite mi ruke i pretvorite me u kamen

U mom oku ostao je tek nežni lakat te zore kad si mi ispila srce.

Nisam stigao da shvatim svanjavanje izgubljen u doživljavanju tebe.

I poslednja misao o odbrani pretvorila se u žudnju

čim je tvoj smeh ušetao u moj pogled.

Kao kiša na žednu pustinju pao je tvoj dodir na moju dušu.

Uopšte nisam uspeo ponovo naučiti računati vreme od susreta s tobom.

To je priča koja diše i smeje se i ne ume da umre čak i kad iskrvari.

Da nije tebe bilo ne bih pouzdano mogao znati da postoji

što znah da mora imati.

Rupa u vremenu i otvoren put kroz naše ziće.

Prolaz kojim će uvek proći žena na koju nam miriše čeznja prvog srca,

ako ikad dođe.

I u stvari ja znam tako malo o svemu što je bilo i što jeste,

jer je oblik tvoje nežnosti upotpunio mene samog i više ne znam

ko sam bio pre ni kakve su to noći i dani bez znanja o tebi.

Znam samo da je iz svakog tvog pokreta pesma rasla

i da je ostala u meni.

Ko se to meni odziva cestarom?
Da l to bor sapce s hrastovinom starom,
il oskorusa skripuce daljinom,
ili zapeva stiglic okarinom,
ili je to crvendac, maleni drug, rad -
da meni pred smiraj odgovori sad?

Ko se odaziva meni kroz drvece?
Da l ti, sto si se i ovog proleca
setila naseg prohujalog doba,
svih nasih briga i nasih tegoba
i tumaranja kroz daleku tmusu -
Ti, koja si mi progorela dusu?

Ko se to meni odziva cestarom?
S jutra, s veceri, pod mrazom il jarom,
Ja slusam odjek nejasan, daleki,
ko neizmerne ljubavi dah neki -
radi koje se moj stih ustreptalo
s dlanova mojih tebi otimao...

Moj otac kroz zvijezde putuje
Prati ga svaka moja minuta
Ponekad mislim evo ga dolazi
Ko da se vraca s nekog puta

Moj otac pisma mi ne pise
On ne moze vise do mene
A moje ljubavi bilo je previse
Pa k njemu sve do neba krene

Da li moj otac tuguje
Kao sto tugujem ja
Meni jos ljubav duguje
A ne moze kroz zidove sna

Da li moj otac zaplace
Kao sto zaplacem ja
Mene jos voli najjace
A ne moze kroz zidove sna

Koraci tvoji, kad se rode
iz moje cutnje, sveti, sneni,
i postelji moga bdenja hode
zanemeli i zaledjeni

kako su blagi, uzdrzani,
o, cisto bice, senko draga!
Bogovi!...sve sto me slutnjom hrani
nose mi tvoja stopala naga!

Ako usnama iz daleka
poljupca okrepu i spokoj
vec spremas bicu sto te ceka
u mojim mislima duboko -

zastani, preslatko stvorenje
sto i postojis i ne postojis,
ne hitaj s neznim ispunjenjem
ka onom ciju ceznju pojis,

Jer ja sve ovo vreme dugo
ziveh od toga sto te cekah,
i srce mi ne bese drugo
osim koraka tvojih jeka.

Ja nemam više snage da prinosim čašu tvojim usnama, ali još uvek, kad god dodjes 

možeš da piješ iz mog grla reči slatke meke  za svoje umorno srce .
Još uvek možeš  da zahvataš iz moje duše naramke nežnosti
za svoje tužne misli i da hraniš glad svojih pora strašću mojom,  
nikad nedozrelom za tobom, nikad neprecvetalom za tobom .

Ja nemam više snage da idem ka tebi ali tu gde jesam ti još uvek nalaziš 
sve sto si oduvek imala, kad god te radoznalost želje
ili nesavladani pokret potrebe do mene dovede. 

Nikad nisam imao svoju liniju Mažino kad si ti u pitanju. Je li to razlog
što ne odlazis? Nikad nisi umela da nosiš moj bol. Je li to razlog
što ne dolaziš?

Nosim tvoje srce sa sobom (nosim ga u svom srcu)
nikad nisam bez njega (bilo kud posao ides i ti draga;
i sta god cinim samo ja cinis i ti mila)
ne bojim se usuda (jer ti si moj usud, mila)
ne zelim svet za se (jer lepa si moj svet, moj istinit)
i ti si sve sto je mesec ikad mogao da znaci
i sve sto ce sunce ikad pevati si ti

Tu je najdublja tajna koju ne zna niko
(tu je koren korena i tu je klica klice i
nebo neba stabla zvanog zivot, koje nice
vise od nadanja duse ili skrovista uma)
cudo koje zvezde razdvaja to je

Nosim tvoje srce (nosim ga u srcu mojem)

Tako si daleko
da te samo kroz suzu mogu videti
Tako si blizu
da mogu koracati samo kroz tebe
bilo gde da krenem
Ne mogu te dohvatiti nikako
a toliko sam puna tebe
da nema mesta za mene
Mogu te obuhvatiti samo cutanjem
i cekati odgovore
odnekud iznutra
Nesporno je da si ti vec tako dugo
tako daleko
da se ja vise ne secam sebe
u tvom osmehu
Tako dugo da se cudim
svemu cudim sada
i tvojoj zelji kao zvezdi padalici
i tvojim ocima na mom prozoru
kao zalutaloj zori
Jedina stvarnost sada
je tvoje prisustvo
razmazano ljubavlju svuda
svuda u meni, po meni
Svakom udahu duse
svakom pokretu svesti
U plucima, u kosi
O krvi ne smem ni da pricam
ona te sanja od pamtiveka vec
Sama s tom ljubavlju
koja i ne boli vise
da bih mogla dalje
cekam da prodje
Zivot, valjda

Jednog dana bila je opet tu.
I nasla ga je veoma zle volje.
A kad svoj pogled on baci na nju,
rece da ni njij nije mnogo bolje.

Sutra bi vec put svoj nastavila
u bregove, Tirol, il tako sto.
Na pocetku se mnogo salila,
kasnije rece da joj je sad zlo.

Umorno joj pomilova kosu.
Zapita bez smisla:"Places sada?"
Mislili su na neku davnu rosu,
i na kraju bese ko nekada.

Kad su se ujutro probudili,
videli su da nista tu ne vazi.
Kad su se smejali il ljubili,
sve su to bile lazi.

Pred polazak rekose zbogom tuzi.
Mahali jesu. Al mahali samo.
Jer srca su im lezala na pruzi
preko koje voz zatutnji tad tamo.

Ne zali mene sto kad padne vece
svetlosti dana po nebu ne brode;
Ne zali zbog lepote sto protece,
nestane s polja s godinom sto ode;
Ne zali sto se puni mesec krnji,
ni sto oseke u moru se gube,
ni sto kod ljudi zudnja brzo trne
i tvoje oci vise me ne ljube.

Uvek sam znala: ljubav nije vise
od krupne cvati na vetru, od plime
sto crnu zala koracima brise
i iz oluja nosi naplavine:
Zali me jer to srce sporo prati
sta hitri um u svakom casu shvati.

JUTRO

Dolazio mi je u susret zamrzlom sneznom putanjom.
Nicije stope jos nisu bile nacele sneg.
Niciji glas jos nije prelomio tisinu.
Tada on rece moje ime, dozivajuci me.
I meni se ucini da smo u belim dvoranama raja, tako je njegov glas bio cist,
i nezemaljski, i zauvek moj.

*

Niko ne zna da smo bili isti potok nerazdvojni koji su bregovi podelili
u dva rukavca.
Niko ne zna da smo bili ista frula od zove koju je pastir tugom obrvan
nadvoje prelomio.
Niko ne zna da smo bili ostrvo u okeanu koje su vodene struje
nocu prepolovile.

USPOMENE

Sreca kojom me je on obasuo penila se srebrom,
kao ogromni vodopad sto sa neba pada.
Hujalo je sve od njegovog mocnog glasa.
Ogromni prsten njiva, suma i livada nihao se
u njemu kao u zvucnom krilu.
Ni glas vetrova, ni pesma ptica,
ni nasa rec nije se vise u mocnom huku mogla razabrati.
Stajala sam, mala kao cvet, u podnozju toga vodopada
i sa strahom ocekivala kad ce srebrne kapi
prepuniti casicu moje duse.
Danas sedim na obali mirnog jezera
u koje su se srucile sve srebrne cesme moje srece.
U njegovom dnu plove uspomene,
zelene i mirne kao smrt.

*

Od mene do njega moze se samo mostom duge.
Od mene do njega moze se samo jezerom mesecine.
Od mene do njega moze se samo srebrnom
i strmom stazom ptice.
Mostovi, reke i staze, kojima ljudi hode, oko njega obilaze.
On je kao suncevo plameno ostrvo odvojen
sjajem od svega sveta.

TAJNA

Spustila sam oci i zaplakala u sebi,
tamo gde niko suze ne vidi.
I zadnji, nevidljivi put uzela te na svoje srce,
i zagrlila kao sto se san grli.
Pruzila sam ti, u sebi, uvek sputavane ruke
i nevidljivo za druge spustila ih na tvoja ramena.
A ti si s bolom slusao nasmejane reci
sto sam ih kao sarene lopte bacala u gomilu da je zabavim.

LJUBAV

Strepim kad uzberem cvet kraj putanje:
uvek mislim, mozda patis ti u tom casu.
Bezim od sunca i smeha: uvek se plasim
da tebe magle i suze nisu zasule.
A kad zivot natera oblake tuge, osluskujem s bolom:
mozda se ti smejes slatkko, i moja samoca
daleka je tebi, i ne osecas gorcinu kapi sto je ja pijem.

CEKANJE

Bol je mocni podrugljivi bog koji casove pretvara u stoleca,
i svaki tren cini mi se gvozdeni teski vek.
Ptica na grani pod kojom je on stajao peva celo jutro, gledajuci u mene.
Mozda je otputovao tamo odakle se ne vraca,
i poslao mi svoje srce na sastanak.

PO RASTANKU

V
Zavole bela mirisna ruza crni bodljikavi trn.
Ti ne verujes meni, je li, dragi,
da je ruza zavolela trn?

I kada mu ona u jednu bisernu zoru rece
kako ga voli, on se grohotom i prezrivo nasmeja.
Ti ne verujes meni, je li, dragi,
da se je trn prezrivo nasmejao?

A kada jednoga dana nekog htede
uzbrati belu mirisnu ruzu, trn mu izbode ruke.
Ti ne verujes meni, je li, dragi, da mu je trn izbo ruke?

Slovo o ljubavi

Ako se volite ljubavlju
koja buja u samoći, od razdaljine,
koja je više od sna nego od svesti,
i po rastanku drhtaćete od miline,
mognete li se još ikada sresti.

Vi koji se volite ljubavlju isposnika,
sa strahom od sagrešenja,
koji kao ptica o kavez lomite krila,
sećaćete se uvek jedno drugom lika.
I po rastanku
zamreti vam neće gušena htenja.

Ako zbog nje patiš od nesanice
i u ponoć hodaš budan
po bašti,
ako te lomi neutoljena želja luda,
sećanja na nju nikad se neces spasti.

Onih s kojima se igramo
oko vatre,
a bojimo se da je dodirnemo,
s kojima idemo kraj ponora
nezagrljeni i nemi,
sećaćemo se dugo
ma i zavoleli zatim druge.

Ako je želis bezgranično,
a sediš kraj nje bez glasa
slušajući bajku koja se u vama rađa,
svanuću slično,
pamtićeš je i kad se zima
pred tobom zabelasa.

Ako veruješ sedeći uz nju
da je ljubav maslačkov puhor
koji svaki dodir moze da strese,
ako voliš u njoj san i dete,
ako ti je bez nje pusto i gluho,
misao na nju budiće te
i kad se rastanete.

Zauvek se pamte oni
s kojima se grlili nismo,
čije su nam usne ostale nepoznate,
kojima smo samo s proleća, u snu,
pisali pismo.
Oni koji se kao reke ne mogu sliti,
među kojima nema spojnog suda
krvi i krvi vrele,
a srca im se dozivaju ludo,
zaboraviti se neće
ni kad im duše budu posedele.

Ako vam je ljubav nož u srcu,
a bojite se taj nož izvući,
kao da ćete tog časa umreti,
pamtiće te on, setiće te se
i umirući.

Oni zbog kojih srca
osećamo kao ranu,
ali ranu zbog koje se jedino živi,
u sećanje nam banu
i kad zavolimo druge -
i osetimo se nesrećni i krivi.

• Februar 2013 [7]
• Januar 2013 [5]
• Decembar 2012 [4]
• Jun 2012 [2]
• Maj 2012 [3]
• Mart 2012 [5]
• Februar 2012 [5]
• Januar 2012 [2]
• Decembar 2011 [5]
• Novembar 2011 [3]
• Avgust 2011 [2]
• Jul 2011 [8]
• Maj 2011 [2]
• April 2011 [5]
• Mart 2011 [63]
• Februar 2011 [84]

• Poezija [192] 
• Muzika [3] 
• Kazivanja [3] 
• Knjige [7] 
• Moja poezija [0] 
• Generalna [0] 

• Jaroslv Ivanškjevič – GODINA 1932,XXXVII
• Vitomir Nikolic - ODMETANJE
• Stevan Savić- ODGOVORI
• Mječislav Jastrun - SREĆA
• Antoni Slonimski – NOKTURNO
• Enes Kišević - SNIJEG U OČIMA
• Ljubica Pupezin - PODSETNIK (odlomci)
• Ivan Ahmatjev - iz SEST PESAMA
• Erih Marija Remark - "Crni obelisk" odlomak
• Zvonimir Golob - POGLEDAJ PATKE, DRAGA

• Kazivanja
• Moje fotografije
• onakojajeste - Snezana Nesic