poezijakojuvolim

Ostao je miris

tvoje puti u mojem krevetu.

Tako je topao crni sljez

koji spremamo da se susi

za zimske boli.

Dusa ti je bila

otvorena, svetla

tako da ne mogoh

nikad u nju uci.

Okusah precice

uzane, prolaze

strme i opasne...

A tvojoj se dusi

pristupiti moglo

putevima sirokim.

Spremih lestve vitke

zidine visoke

sanjah kako prece

pristup tvojoj dusi,

ali tvoja dusa

bese bez straze,

zidova i plota.

Trazio sam k tebi

uska vrata duse,

al dusa ti bese

slobodna toliko

da nikakvih vrata

na njoj nije bilo.

Gde je pocinjala?

Svrsavala gde je?

I ostadoh tako

zauvek sedeci

tu, na zagonetnom

pragu tvoje duse.

Šuti, dušo umorna od naslade

i patnje (s jednim i drugim već si pomirena).

Ni glasa ti ne čujem ako slušam:

nikakvo tugovanje zbog bijedne

mladosti, ni gnjev ili nadu,

a ni čemer.

Počivaš kao

tijelo zanijemila, sva puna

očajničkog pomirenja.

Ne bismo se začudili,

zar nije tako, dušo moja, da se

zaustavi srce, da ponestane

nam daha...

Međutim, hodamo,

hodamo ja i ti kao mjesečari.

A stabla su stabla, kuće

su kuće, žene

u prolazu su žene, sve je ono

što jest, samo ono što jest.

Nastupi radosti i boli

ne diraju nas. Izgubila je glas

sirena svijeta, a svijet je velika

pustoš.

U pustoši

Ja gledam suhim očima sam sebe.

Knjiga mog života tek se piše

To je knjiga koja priča sama

o ljubavi kakve nema više

niti će je biti među nama

Knjigu mog života piše duša

koja znade i za bolje dane

ali više ne želi da sluša

mudrost koja dolazi sa strane

Knjiga mog života nema cilja

A ta ljubav koja iz nje zrači

ni za mene više nije zbilja

mada svijetli kada sve se smrači

Pati bez suze, živi bez psovke,
i budi mirno nesretan.
Tašte su suze, a jadikovke
ublažit neće gorki san.

Podaj se pjanom vjetru života,
pa nek te vije bilo kud;
pusti ko listak nek te mota
u ludi polet vihor lud.

Leti ko lišće što vir ga vije,
za let si, dušo stvorena.
Za zemlju nije, za pokoj nije
cvijet što nema korijena.

Vi u večernjim kapijama, u sumračnim ulicama,

Kraj sporednih izlaza, pored ograda

Od crvene opeke sa komađem stakla,

Vi koji zagrljeni sanjate o mesečini

Upletenoj u krzno mačke, iščezloj

U naborima zavese ili u lavežu psa,

Vi dvoje, vi dvoje, sami u mraku, sami

Uz poslednji stub bez svetiljke i bez sna.

Vi dvoje, negde u parku, na nekoj stazi

Iza lišća i oblaka, između dve kiše,

Između dva vetra na klupi vlažnoj od suza,

Bez ičega za sobom sem jedne male sobe

Sa gvozdenim krevetom i knjigama na stolici

I jednim hladnim suncem iza žutih okana,

Vi sami, vi usamljeni, iako zagrljeni

Da istisnete to sivo krilo samoće između sebe,

Dok šapućete ono malo reči koje ste našli

U ovim trenucima slučajne nežnosti,

Sve reči koje su već odavno rekli pre vas.

Vi dok idete gradskim ulicama koje su

Opustele posle poslednjih predstava u bioskopima,

Vi koji zagrljeni idete

Ovom kišnom ulicom nestvarnijom od sna,

Dok su vam oči zatvorene a prsti ćute,

Čujete li korak nekog čoveka iza sebe,

Čujete li reč njegovu između svojih šaptanja,

Osećate li dodir njegov između svojih milovanja?

Jer uvek kada idete sami, misleći

Da nema nikoga da baci kamen svog glasa

U zamračenu vodu tišine između vas,

Uvek budite svesni onoga koji uporno

Ide za vama i govori: Probudi se.

Ružica sam bila i beli đurđevak

Sve sam noći snila da ti draga budem

Bosiljak uz jastuk skriveno stavljala

I čeznula gorko da se ne rastanem

Sada leti vreme preko pustog mora

Ono ne zna jecaje i molitve moje

Dan i noć već cveta po baštama zove

Bejah opijena plavilom jorgovana

Đurđevak što beše to su suze moje

crvene bobice srce mi ranjeno

Ovo je pesma za tvoja usta od višanja i pogled crni.

Zavoli me kad jesen duva u pijane mehove

ja umem u svakoj kapiji da napravim juni

i nemam obične sreće i nemam obične grehove.

Podeliću sa tobom sve bolesti i zdravlja.

Zavoli moju priliku što se tetura niz dan.

Sutra nas mogu sresti ponori ili uzglavlja.

- Svejedno lepo je nemati plan.

Lepo je ne biti ni činovnik ni doktor. Uputi

telegram mome ocu: "Postoji tužna divota

vaš sin ne ume ljude da spasava od smrti,

on znate, spasava od  - života..."

Zavoli trag moga osmeha na rubu čaše, na cigareti,

i blatnjav hod duž ulica koje sigurno nekuda vode.

Bićemo suviše voljeni ili suviše prokleti.

Budi uz mene kada odem.

Iza prvog ugla
neki djavo cuci
neka muka ceka
da coveka muci

Iza prve gore
pa u drugoj gori
ceka neka mora
da coveka mori

Na zivotnom putu
pa iza krivine
ceka neka briga
da coveka brine

Tamo gde u travi
cveta ljutic zuti
ceka neka ljutnja
da coveka ljuti

Kad bi covek znao
za sve sto ga ceka
ne bi se ni radjao
u liku coveka

Vec bi bio ptica
ili vredna pcela
ili samo bagrem
negde nakraj sela

Kad šuma svene

ostaće nad njom zvezde rumene.

Ponećeš svud, pošla ma kud,

samo srce svoje gorko.

Vetar studeni duše, ne stidi se mene,

nema duše,

ni zakona ni časti,

nad bolom ima vlasti

još samo telo golo.

Sve što sam voleo

umrlo je vičući ime moje,

a ja mu ne mogoh pomoći.

Zbaci odelo svoje.

U celoj zvezdanoj noći

jedina radost nad bolom

u telu tvom je golom.

Sve nam dopušta tuga.

Ja nisam nikad video tvog lica,

A pregršt sunca,

Jedina što je pala na moj put,

Bješe iz tvoje ruke.

Sudbina. Snijeg i vjetar i strah.

Jedna jedina radosna

Vijest, što je pala u moj kut

Bješe iz tvojih usta.

Praštaju se putevi tamom i zaboravom.

Jedan čas je stala

Uboga duša, ne znajući kuda s očima,

I drhtala.

Tako je prošao život.

I nikad nisam video tvog lica.

Poljubi me, začaraj me sobom,

zatvori mi oči ćutanjem;

da, u trenu zaborava, tobom

živim kao senka lutanjem.

Biće mi se, trnulo od gorčine,

zaželelo tuđeg življenja:

jednog trena sopstvene daljine,

jednog daha bez protivljenja.

Poljubi me, začaraj me, svedi

sasud srca do izlivanja;

obaj dušu, uzmi je, izvedi,

da počine od prebivanja;

da, u trenu zaborava, tobom

živim kao senka lutanjem,

sklopim oči umorne nad sobom,

i iščilim u te ćutanjem.

Nepostojan si i nedostojan,

Svirep, nestalan, zao;

Plah si, obesan i nespokojan

A uspeh u deo ti je pao.

I uvek si i svuda, na svakoj mojoj stazi,

Kudagod duh moj grede ili noga mi gazi.

Ti si u vazduhu koji dišem,

Ti si u vodi koju pijem,

Između redova koje pišem

Ili u misli koju krijem.

Ti si u zraku sunčanom što me greje,

Ti si u prahu zvezda što s visine veje;

U njihanju si jablanova

I u gukanju galebova.

Čar svakog cveta tebe krije;

Ničeg nema gde tebe nije:

U časovima si kada bdim

U snovima si koje snim,

U slutnjama si svima zlim,

U željama si mojim svim;

Ispunjen tobom svaki je kut,

Začaran tobom svaki je put,

Ozaren tobom svaki vrt.

I život nudiš, a pružaš smrt.

Pred slikom tvojom zamišljen stojim

I budan sanjam nestali san,

A srce dršće ko slabi listak

Kad jednom stigne jesenji dan.

Da l ljubljah nekad plamene oči,

I kosu crnu, i usta ta_

O, kad to beše? Sećam se, sećam,

Od tada prođe vekova tma.

Al onda dani vedrije sjaše,

I slađa beše sanjiva noć,

I ja sam onda drukčiji bo,

I ljubav moja, i vere moć.

I sve se sruši. Kroz život bludim

Podobno seni, hladan ko kam,

A uzdah ječi ko vetar burni

Kad jekne noću kroz srušen hram.

Il zar da nade zasnivam nove

I hram da srušen obnavljam ja?

Prošlo je, prošlo! Svetinje neam,

A s njome nesta i vera sva.

KONJ ZELENKO ROSNU TRAVU PASE

Konj zelenko rosnu travu pase;

Za cas pase, za dva prisluskuje

Gde devojka svoju majku moli:

"Ne daj mene, majko, za nedraga!

Volim s dragim po gori oditi,

Glog zobati, s lista vodu piti,

Studen kamen pod glavu metati,

Neg s nedragim po dvoru seteti,

Secer jesti, u svili spavati."

DUGE NOĆI

Oj, na one duge noći

Ko ne ljubi crne oči,

Ne pada mu san na oči,

Već mu pada jad na srce.

DEVOJKA SE TUŽI ĐULU

Đul-djevojka pod đulom zaspala,

Đul se kruni, te djevojku budi.

Djevojka je đulu govorila:

"A, moj đule, ne kruni se na me!

Nije meni do štano je tebi,

Već je meni do moje nevolje:

Mlad me prosi, za stara me daju.

Star je vojno trula javorina:

Vjetar duva, javorinu ljulja;

Kiša ide, javorina trune.

Mlad je vojno ruža napupila:

Vjetar duva, ruža se razvija;

A od kiše biva veselija;

Sunce sija, ona rumenija."

TO JE BLAGO, ŠTO JE KOME DRAGO 

Snijeg pade na behar na voće,

Da Bog dade svakom, tko što hoće!

A i meni, što je meni drago.

Volim drago, neg carevo blago!

Što je meni sve carevo blago,

Kad je nemam što je meni drago?

• Februar 2013 [7]
• Januar 2013 [5]
• Decembar 2012 [4]
• Jun 2012 [2]
• Maj 2012 [3]
• Mart 2012 [5]
• Februar 2012 [5]
• Januar 2012 [2]
• Decembar 2011 [5]
• Novembar 2011 [3]
• Avgust 2011 [2]
• Jul 2011 [8]
• Maj 2011 [2]
• April 2011 [5]
• Mart 2011 [63]
• Februar 2011 [84]

• Poezija [192] 
• Muzika [3] 
• Kazivanja [3] 
• Knjige [7] 
• Moja poezija [0] 
• Generalna [0] 

• Jaroslv Ivanškjevič – GODINA 1932,XXXVII
• Vitomir Nikolic - ODMETANJE
• Stevan Savić- ODGOVORI
• Mječislav Jastrun - SREĆA
• Antoni Slonimski – NOKTURNO
• Enes Kišević - SNIJEG U OČIMA
• Ljubica Pupezin - PODSETNIK (odlomci)
• Ivan Ahmatjev - iz SEST PESAMA
• Erih Marija Remark - "Crni obelisk" odlomak
• Zvonimir Golob - POGLEDAJ PATKE, DRAGA

• Kazivanja
• Moje fotografije
• onakojajeste - Snezana Nesic