poezijakojuvolim

Kišan suton u sivilu zgaslom,

a sve i dalje teče.

Drveće suvo.

Samotna soba.

Neotvorena knjiga

i slike drevne...

Izvire tuga iz nameštaja

i moje duše.

Za mene

priroda možda nema

kristalne grudi čedne.

I boli me rana srca

i rana duše.

I kad nešto reknem,

u vazduhu mi reči,

ko pluta vodom, lebde.

Zbog tvojih očiju snosim

zlo koje me peče,

tugu koja će doći

i tugu koja beše.

Kišan suton u sivilu zgaslom,

a sve i dalje teče.

Novembar 1919.

Onaj koga volim

Rekao mi je

Da sam mu potrebna.

Zato

Se pazim

Gledam kuda idem

I bojim se da bi me svaka kišna kap

Mogla ubiti.

RAZOČARANI ANĐEO

Potpalivši zimu,

tvoj glas buknu u meni:

dođi u moju zemlju,

gradovi bez duše, ni žive ni mrtve,

čekaju te da dođeš i kraljuješ.

- Spavam.

Niko mene ne čeka.

SVE UŽASNO, MRAČNO

Sve užasno, mračno. Onaj mesec

koji je iznenada pukao i prokrvario.

Ona nesmotrena tišina

koja je iznenada sprečila krv

da okvasi srce, a zatim pošla na vrata

da bi ga nemoćnog i samog

ostavila

u goloj uniformi.

Sve užasno, mračno.

Ali kada se osvestilo,

srce je bilo gola uniforma.

DOŠAO SAM U SAMOĆU

Došao sam u samoću

ne bi li pronašao reku

zaborava.

A ovde nema ničega

osim samoće bez reke.

Kada je čovek jednom video krv,

u samoći nema reke

zaborava.

I da je ima, nikada to ne bi bila

reka zaborava.

JA DOBRO ZNAM

Ja dobro znam da se vodi rat

da u drugim dolinama

ljudi ginu.

Ali pustite me.

Pustite da me za trenutak

ovaj vetar odnese daleko

bez sećanja.

PROLEĆNA SIMFONIJA

III

Vidi, voljena,

kako te gledaju

moje tužne ruke.

Kao dva siročeta

koja su preplakala veče

bez hleba

i dršćući zaspala

na snegu.

---

Voljena,

vidi kako oklevaju

moje ruke u noći.

OTPADNIŠTVO PO DRUGI PUT

I

Večeras me

zvezde svrbe kao mladalačke bubuljice

na licu.

Čekam te.

V

Ruke tragaju po uglovima noći

da opet pronađu tvoj oblik.

---

Malo-pomalo privikavam se na tamu.

Opet raspoznajem predmete.

Tu je sto.

Tu je hartija.

Tu je stolica.

Mogu da sednem.

Ponovo mogu da načinim pokret

koji ne podražava tvoje telo.

Eto, tama je bela.

Toliko mi je drag,

Na zemlji, pred kućom, taj trag

Njegovih koraka, nag. Ko ga je zvao

Pred moj prag? Ko ga je oterao?

Ja sam ga odavde vratila, ja,

I nisam patila.

Nisam patila. Ali nečim sam platila,

Nečim što je nestalo, što je prestalo,

Ili je zakopano u dušu moju.

Kao vojnici, svi na broju,

Misli mi stoje u stroju.

U noći,

Veje sneg.

Pritisnuo je zemlju, ko teg.

Peku me oči:

Valjda zato što mi se drema,

Ili je to zbog snega,

Zbog njega,

Zbog traga kog više nema.

Šta? Ti da mi govoriš o ljubavi?

Šta je tvoja ljubav, reci!

Nešto što mudro skri se,

fascikl gde stoje fascikli,

uz govore, sastanke, spise,

u red na koji smo svikli.

Ljubavi takvoj se čudim.

U dosadnim naočarima, gruba,

zar to treba ljubav da bude?

Zar ti uopšte znaš šta je ljubav?

To znači menjati se svakodnevno

u jasiku drhtavoga granja,

u jasiku koja sva treperi

od radosti i od jecanja

i okreće listiće mlade

i kad povetarac ne tiče granu

čas na beznadežnosti stranu,

a čas na stranu nade.

To znači imati u grudima orla

stešnjenog kao u krletki,

orla koji krilima maše

i hteo bi da leti, da leti

pa čovek krilima tučen iznutra

i u sebi samom gnan

projuri kroz život kao divni

i moćni uragan.

Ah, šta ti znaš o tome.

Ti pečat staviš na svaki svoj čin,

u red ga dobrih uvrstiš navika,

Ti tačni! Tačno i koračaš ti,

iz straha, ako skreneš,

da ne zađeš mimo pločnika.

I dišeš propisno da ne bi

gorki miris jasmina

zapahnuo pluća tebi malim gutljajem čežnje više.

I živiš propisno. Pa život

ide tečno, lako

i ne osećaš više

da ti je dušu strujom tako.

Odlazim.

 (Dalje)

SLEPA

Slepa sam. Oslepljena majem.

Ništa ne znam sem da jorgovan miriše.

I usnama samo poznajem

da ti nisi ti više...

LJUBAV

Nisam te videla mesec dana ravno,

i ništa. Sasvim sam čvrsta duha.

Ćutljivija sam možda, lice mi je tavno.

Ali znači - može se živeti bez vazduha.

LIŠĆE

Rumenilo leta je pobledelo.

Na vetru leti list uveli.

I klenovima ruke su opale

I meni.

VRLINE

Sve vrline drage Stvoritelju

pred mojim očima se gube, blede,

izgubila sam ih sve sem jedne:

volim te, moj Neprijatelju...

RUŽE ZA SAPFO

II

Kako si smela da pišeš o ružama

Dok je istorija gorela kao šuma na letnjoj žezi?

V

Zavolela je nekakvog Faona,

Mornara vanredne lepote,

Koji je, mada mlad,

Mrzeo liriku.

A naročito Sapfiske ode...

Kako si uboga bila, sestro, pred njim,

Ti, koja si obuzdala toliko demona,

Kako pokorna u njegovom zagrljaju!

Ah, jer šta bi bio slavuj bez svoje pesme,

Slavuj u očima gluvog?

VI

Pesnikinja, samoubica,

Rasplevši uvojke ljubičaste,

Nad vodom stoji...

"Sapfo, šta to smeraš?"

"Hoću da prebacim na glavu more

Da niko ne bi video suze moje..."

Dok otičemo

bodro

okukama

nešto uvek dira:

reč koju nismo rekli

iz gordosti

poseta koju nismo učinili

povlačeći se od nekorisnog

uzajamnost

koju nismo priznavali

jer nam se činilo

da smo i sami

vrlo jaki

a što sve

sad

lebdi treperavo

negde u mrtvajama

za nama

ali i nisko dole

u gorkim talozima

koje neprimetno

sa sobom nosimo.

Ne zaboravlja se ništa

ne zaboravlja se nikad

ne zaboravlja se ništa

navikavamo se to je sve

Ni ti odlasci ni te lađe

ni ta putovanja u beznađe

iz krajolika do krajolika

i od jednog lika do lika

ni sve te luke ni kavane

ni sve te neprebolne rane

kad je zora sve bliskija

u bioskopu našeg viskija

Ni sve to ni ništa na svetu

ne zna učinit da zaboravimo

ne može učinit da zaboravimo

kao ni pticu zaustavit u letu

ne zaboravlja se ništa

ne zaboravlja se nikad

ne zaboravlja se ništa

navikavamo se to je sve.

Sine, svaki dan naš je korak,

učinjen iz jednog trenutka u drugi,

iz jučerašnjeg u novo juče,

tako si stalno na putu svoje sudbine,

sve što si već prošao

deo je tvoga puta.

***

Dolazim i odlazim.

Sve je teže

bilo šta reći.

***

Nedavno sam prestao da čeznem.

Ne mogu više.

***

Još ova noć. Još ovo drveće da zazeleni.

Još jednom da sunce zađe za horizont.

Njegov sjaj da nestane u mraku.

Ovi glasovi. Ovaj jednoličan ptičji cvrkut.

Još ova noć. Ove misli. Ovaj zamor.

Ovu noć želeo bih da prespavam.

Julijan Kornhauzer

JEDNOM DOLAZI TAJ TRENUTAK

Odjednom opazih

da više ne sanjam.

Volt Vitmen

POKATKAD, KRAJ NEKOG KOGA VOLIM

Pokatkad, kraj nekog koga volim,

ispunim se strahom i jarom od neuzvraćene ljubavi.

Ali sada, ja mnim da ljubavi neuzvraćene nema,

da dug se vraća sigurno, ovako ili onako.

(Voleo sam silno jedno biće i ljubav ne beše mi uzvraćena,

 ali, baš iz toga, napisah ove pesme).

DŽON DON ("Za kim zvono zvoni", E. Hemingvej)

Nijedan čovek nije ostrvo, samo po sebi celina;

svaki je čovek deo Kontinenta, deo Zemlje;

 ako grudvu zemlje odnese more, Evrope je manje,

kao da je odnelo neki Rt, kao da je odnelo Posed

tvojih prijatelja ili tvoj; smrt ma kog čoveka

smanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen Čovečanstvom.

I stoga nikad ne pitaj za kim zvono zvoni: ono zvoni

za tobom.

JAPANSKA PESMA

Mada je napisao:

"Ne trgajte ove cvetove"

ove reči ne važe za vetar

jer vetar ne zna čitati.

ERNST HEMINGVEJ

Ljubav je ljubav i šala je šala.

Ali je uvek tišina kad zlatna ribica umire.

ALEKSANDAR DIMA "Grof Monte Kristo"

Moralne ozlede imaju tu osobinu da se mogu primiriti

ali se nikada ne mogu zatvoriti, uvek bolne, uvek

spremne da krvare kada se u njih dirne, one ostaju

žive i rastvorene u srcu.

HENRI MILER

Borba se vodi na svim frontovima, i ona je neprestana

i nemilosrdna. Kao i svaki čovek, ja sam sebi najgori

neprijatelj. Za razliku od većine ljudi, međutim, ja znam

također da sam i svoj spasilac. Ja znam da sloboda znači

odgovornost. Znam također kako se lako želja može

probraziti u delo. Čak i kad zatvorim oči, moram paziti

kakko i o čemu sanjam, jer sada samo najtanji veo deli

san od jave.

NEZNANA PESNIKINJA

Iziđoh

da ga zaboravim,

a videh lice nalik njegovom.

JANKO JESENSKI

Ko se sa sprdnjom smejo, sada plače.

Teško da gluplji inat vide svet:

Rob misli da je preokrenuo svet

jer je za stub prikovan naglavačke.

JAN SMREK

Vratimo se međ četiri oka,

nije to samoća, već veliki svet,

u kom čovek raste iz sebe, u sebe,

i nekad se pretvara u zvezdu, nekad u cvet.

PETER HANDKE

Često je čuo ljude: "Da imam što reći...", i sad pomisli:

Da imam što reći, sve bih precrtao.

STROFE

Kockajući se dvadeset godina

knjigama a ne kartama,

kockajući se dvadeset godina,

proćerdah život.

Sada siromah ležim,

neku laganu mudrost

da čujem ovde gde starac

platan mi šušti o njoj.

IZ ELEGIJA

Mi smo neka rasuta osećanja,

bez ikakve nade na sjedinjenje...

U živcima nam se mrsi cela priroda,

bolno nam je telo, i sećanje.

Sve nas stvari odbacuju, a poezija

pribežište kome zavidimo.

TEK

Ah, sve je trebalo da bude kao što se zbilo.

Trebalo je nade i ruže da svenu.

Trebalo je kao barke da mi godine odu,

da mi odu, da mi umru.

Tako, kao što smo se rastali s večeri,

trebalo je da zauvek nestanu prijatelji.

Mesto gde sam odrastao kao dete

trebalo je da napustim jednog dana.

Divne, jednostavne devojke - o, ljubavi,

trebalo je život da mi uzme, kao u snu.

Čak je i bol kojim sam nekad mirisao

trebalo da me optereti jalov.

Sve je trebalo da se desi. Tek noć

nije trebalo da bude tako slatka,

i nije trebalo da zvezde tako trepere kao oči

koje kao da mi se smeju.

 USPAVANKA

Kada izgubim te ja,

da lićeš bez mene moći

da spiš: bez lipe što u noći

šumori vrh tvoga sna?

Bez mojih reči što se roje,

gotovo kao trepavice,

na tvoje grudi, na tvoje lice,

i na celo telo tvoje?

Bez mene, da te najzad tu

ostavim s tobom sasvim samu,

ko vrt kroz čiju struji tamu

miris plodova koji zru?

DVA NOKTURNA

1

More govori jezikom koji se ne upotrebljava u pristojnom društvu.

To je sočni i bezobzirni govor đubretara.

Da li je strašno - biti sam?

2

Prerija ne priča ništa dok kiša t ne zaželi.

Prerija je žena obuzeta svojim mislima.

Da li je strašno - voleti mnogo?

ZVEZDE, PESME, LICA

Prikupi zvezde, ako baš hoćeš.

Prikupi pesme, pa ih čuvaj.

Prikupi lica žena.

Prikupi godine, i čuvaj ih.

A onda...

Raširi pake, ispusti sve, i reci zbogom.

Pusti zvezde i pesme,

i lica i godine.

Raširi šake, i reci zbogom.

Možda je dobro ovako - snivam usred jave.

Jastuk mi još čuva svež trag tvoje glave.

Nedostajanje tvoje čak sam zavolio.

I tvoj bi povratak sad me već bolio.

• Februar 2013 [7]
• Januar 2013 [5]
• Decembar 2012 [4]
• Jun 2012 [2]
• Maj 2012 [3]
• Mart 2012 [5]
• Februar 2012 [5]
• Januar 2012 [2]
• Decembar 2011 [5]
• Novembar 2011 [3]
• Avgust 2011 [2]
• Jul 2011 [8]
• Maj 2011 [2]
• April 2011 [5]
• Mart 2011 [63]
• Februar 2011 [84]

• Poezija [192] 
• Muzika [3] 
• Kazivanja [3] 
• Knjige [7] 
• Moja poezija [0] 
• Generalna [0] 

• Jaroslv Ivanškjevič – GODINA 1932,XXXVII
• Vitomir Nikolic - ODMETANJE
• Stevan Savić- ODGOVORI
• Mječislav Jastrun - SREĆA
• Antoni Slonimski – NOKTURNO
• Enes Kišević - SNIJEG U OČIMA
• Ljubica Pupezin - PODSETNIK (odlomci)
• Ivan Ahmatjev - iz SEST PESAMA
• Erih Marija Remark - "Crni obelisk" odlomak
• Zvonimir Golob - POGLEDAJ PATKE, DRAGA

• Kazivanja
• Moje fotografije
• onakojajeste - Snezana Nesic