poezijakojuvolim

Ne znam o čemu šuška grana

u jesen bez lišća, ko skresana?

I ne znam najlepše jezero čemu

kad živih riba nema u njemu?

U praznoj sobi za koga hitra

sjaj što na oknu prozorskom titra.

Što u ormaru haljine vise

kad nema: "Ovu? Sviđa li ti se?"

Što me ko živa gledat spopala

ta cipelica bez tvog stopala?

I za kog svira muzika vani

u ispražnjenoj pustoj dvorani?

I zar zraka ima cilj makar mali

kad nema koga da je natrag zrcali.

Na stolu meso - kruh, šta vredi

kad te ne mogu moliti:"Jedi..."

....Nedostaješ. Na sebe se ljutim.

Bezvoljno sedim. Nesretan. Šutim.

Ne nalaze mesto telo - srce,

ni ruka ruku, ni lice lice.

Kad ćeš kući doći?

Sama sam. Krevet i pokrivač mogu dati,

ma tko može u mene spavati

i pružiti mi nakratko svoje biće,

na dva-tri sata snagu i mišiće.

Samo ljubav ne! Onda nema bega,

dade mi telo i natrag uzme njega

pa ću nemoćna i nesretna biti

i samu sebe možda uništiti.

Na samom sam nejasnom

Početku jednog dana

Po kome časovnik kucka,

Nežno, kao po grnčariji,

Da mu obezbedi budućnost.

Okružen sam tišinom

Kao u staklenoj bašti,

Gde moj bol treba da sazri.

Nije moguće da sam

Uzalud čekao zoru.

Mora da i za mene

Nešto treba da počne.

*

Veče razmišlja u svojoj senci

Kao sklopljene oči,

Rađaju mu se tužne misli

Kao sovuljage.

Priznajem noć, i čekanje. 

Pritiskam staklo obema šakama i čelom.

Tako dotičem pejzaž,

Dotičem ono što vidim,

A, to što vidim uravnotežuje

Čitavo moje biće što ga pritiska.

Ogroman sam u poređenju sa svim tim što se spolja

Opire pritisku moga tela;

Već moja šaka, sama samcita, skriva tri kuće.

Ogroman sam,

ogroman...

Čudovišno ogroman.

Čitavo moje biće pritiska

Sve to što se napolju združilo protiv mene.

Oh kako je slaba ljudska moć

da ako sreće hoće

ni časa ne može dodati,

ni čas izgubljen dozvati.

Al ako nesreća dođe

pridodamo joj svoju snagu

i učimo je veštini i međi,

sama preko nas da napreduje.

Kao gonič kad goni, kao lovac kad lovi,

na ledenoj ledini i na čistoj čistini,

moja muka me muči i moj bol me boli.

Vetar je stao, miriše i prašina. Prošlo je vreme cveća.

Kad padne veče, isuviše sam umorna da bih se očešljala.

Sve su stvari još tu, ali mi njega nema, i sve je sad uzalud.

Htela bih nešto da kažem; suze mi prestižu reči.

Kažu da je u Čuang-kiju proleće još uvek lepo.

Volela bih da tamo otplovim u svome lakom čunu,

ali ne bi, bojim se, podneo teret mog bola.

Sunce izliveno od tuča, večernji oblaci kao isklesan mramor.

Gde je sad on?

Magličasta svetlost kao da prlja vrbe.

Šljiva se rascvetava, svirala jadikuje.

Proleće. Sanjari se. A ja - premnogo znam.

Novogodišnje veče. Raspusne svetkovine.

Ugodno reme, bez kiše u brazdi povetarca.

Prijatelje svraćaju, zovu me da jašemo, da vozimo kočije.

Hvala im, ali nisam više za pesmu i za piće.

U Prestonici - radost.

U mojoj odaji - isuviše vremena za mene samu.

Sećam se jedne druge novogodišnje večeri,

kada sam stavila kapu od zelenog perja,

i opasala uski, kao sneg beli pojas, nitnama zlatnim prošiven.

Ta kapa it aj pojas mogli su da se nadmeću

sa svakojakom lepotom.

Sad sam već oronula, vetar mi mrsi kose, sleđene na slepoočnicama.

Ne usuđujući se da zađem među cveće,

tumaram pokraj tuđih zastora,

prisluškujem šta drugi zbore, i čemu se to smeju.

 

Trava može da svene,ali joj koren ne mre,

tek kad proleće dođe,ona opet živahne.

Samo se bol, dok mu koren traje,

čak i bez proleća rađa iz sebe samog.

Vinom i cvećem pretvaramo časove u večito proleće.

Ali ovu noć neće razvedriti Mesec:

moraš da je ozračiš sam.

Uz ratnu njegovu odeću ostajem priljubljena;

dotiču nam se suzni obrazi.

Jeda se moraju dići,

dok ima još večernjem vetra.

Ne treba tugovati, kažu,

zbog kratkih rastanaka.

Ali koliko kratkih rastanaka

može moj jadni život da izdrži?

LJEU JU SI 

Često se zažali zbog nehajnih reči,

koje nisu dostojne dubokih osećanja.

Kada se jutros pogledasmo nas dvoje,

gledahu se to srca s bezbroj krivudavih brazda.

TU MU

Kad je strast preduboka, na izgled kao da je i nema.

LI ŠANG JIN

Ne zna se šta je lakše ovoga jutra, taj vetrić ili rosa.

Iza zastora, ustajem sama.

Cvrkuće žuja,  cveće se smeši.

Kome li, samo, ovo proleće dođe?

LI JI

Iza zavesa, klokoće kiša bez kraja.

Proleće je pri kraju svojih snaga.

Pod pokrivačem od svile, nepodnošljiva hladnoća petog bdenja!

Kad sanjam, zaboravljam da sam u izgnanstvu;

ali tu blagu utehu zalud čekam.

Reke i  mostovi do u beskraj.

Ne naginji se, tako sam, na ogradu!

Lako je reći zbogom, teško je vratiti se.

Voda se razliva, cveće poleže.

Proleće beži pravo u nebo ili međ ljude.

*

Ćutke, ovako sama, penjem se uz stepenike Zapadnog Paviljona.

Mesec je kao zapeti luk.

U velikom dvorištu, punom platana,

sveža jesen uokviruje moju samoću.

O, neprekidna niti moje misli,

nerazmrsivo povesmo moga bola,

nesavladiva razdaljino,

kako je čudna ta gorčina kojom mi prožimaš srce.

ČEU NHHG JEN

Tek što ustadoh, još pripit od proleća,

kada mi vitka gošća samo dahnu u uvo:

"Jesi li danas trezan?"

I od nežnosti njene, eto, opet sam pijan.

Noću se dižu oblaci.

Noću se trzaju divlje guske.

Njihovo prihušeno kričanje onespokojava noć.

Podno pustih visova, prekrivenih injem vuče se gusta magla.

Jedno belo lice zrači u polutami,

iza usamljene, svetlucave zaese.

Hladan je bledi Mesec.

Hladan je oštri vetar.

Srce se nadima od bola, dok suze presahnjuju.

Za opčinjenu dušu taj bol je neizdržljiv.

Ko može da odoli jurišu svojih misli?

Pogledaj drveće što raste na brežuljku:

svako od njih ima sopstveno srce.

Pogledaj ptice što cvrkuću u šumi:

svaka od njih ima sopstvenu pesmu.

Pogledaj ribe što plivaju u vodi:

jedna vrluda, druga roni.

Vrtoglava je visina planinskih vrhova;

nedokučiva je dubina voda!

Izgled svih stvari dostupan je svakom,

ali je daleko trag njihovog prauzroka.

Kad nam se ljubav zače, ne rastajasmo se nikad,

a sad nam vreme sve više razređuje susrete.

Okrećem glavu i lomim zupce na svome  češlju, te mi je malo lakše.

Otkud to dođe, mili, kada si tako tužan?

Triput mu se obraćam, a odgovora nema.

Da li da ga poredim, avaj, sa gordim borom?

Bojim se, neprekidno, da nije nepostojan.

Ako me ne voli više, biću jedna ribica bačena u mutnu baru,

da nikad ne vidi reku.

Ja sam kao blistava zvezda Severnjača -

hiljadama godina ostaću uvek ista.

A srce moga dragog - ono je kao Sunce što sviće na zapadu

a na istoku leže.

Opčinjen nekom drugom, ko zna koliko me je puta već obmanuo.

Kao razvaljena vrata, moje srce ne može njegovo da zatvori.

TUŽNA PESMA

Tužna se jedna pesma sa mojim suzama spliće,

a pogled u daljinu mojom je čežnjom protkan.

Bdi moje selo u meni, bdi u mojim mislima,

u hrpi mojih snova.

Hteo bih da se vratim, ali ko me još čeka?

Ni čamca nema da bi se reka prešla.

Srce mi, otežalo, ne da više da zborim.

U utrobi se mojoj okreću točkovi kolski.

SRCE USAMLJENIKA

Čun od čempresa, šiban burom, morem leluja.

I srce mi je uzburkano - nigde sna na vidiku.

Imam i vina, hrane, zabave, pa ipak, tajim bol.

Srce mi nije ogledalo, da slika šta drugi žele.

Imam i braće, da me štite. Ali kad im sve rekoh, razgneviše se na mene.

Srce mi nije od kamena, a nije ni prostirka što može da se smota.

Uzalud svi ti obredi kojima borja nema.

Srce mi se rastače, niskost me satire tuđa.

Trpeh i muke, i svakakve uvrede.

Noću mislim o tome, danju izlivam dušu.

O, Sunce, o Meseče, zašto li potamneste?

Tuga se lepi za mene kao košulja neoprana.

U noćnoj tišini, mislim o svemu tome, i žudim za krilima,

da bilo kud odletim.

• Februar 2013 [7]
• Januar 2013 [5]
• Decembar 2012 [4]
• Jun 2012 [2]
• Maj 2012 [3]
• Mart 2012 [5]
• Februar 2012 [5]
• Januar 2012 [2]
• Decembar 2011 [5]
• Novembar 2011 [3]
• Avgust 2011 [2]
• Jul 2011 [8]
• Maj 2011 [2]
• April 2011 [5]
• Mart 2011 [63]
• Februar 2011 [84]

• Poezija [192] 
• Muzika [3] 
• Kazivanja [3] 
• Knjige [7] 
• Moja poezija [0] 
• Generalna [0] 

• Jaroslv Ivanškjevič – GODINA 1932,XXXVII
• Vitomir Nikolic - ODMETANJE
• Stevan Savić- ODGOVORI
• Mječislav Jastrun - SREĆA
• Antoni Slonimski – NOKTURNO
• Enes Kišević - SNIJEG U OČIMA
• Ljubica Pupezin - PODSETNIK (odlomci)
• Ivan Ahmatjev - iz SEST PESAMA
• Erih Marija Remark - "Crni obelisk" odlomak
• Zvonimir Golob - POGLEDAJ PATKE, DRAGA

• Kazivanja
• Moje fotografije
• onakojajeste - Snezana Nesic