poezijakojuvolim

Ja samo pravim se tako

Da noći se ne bojim

Kada u sobi svojoj

Pred crnim prozorom stojim.

Da pogledam u nebo

Ja silom teram sebe –

I vidim oblake strašne

I na nebu strašne zvezde.

I drvo tako crno

Što u mraku se klima

Kad u krevet se skrijem

Stoji mi pod kapcima.

Pribijam se uz tvoje

Srce, gde pesma sleće,

A u njemu istinski šume

Tihe noći i drveće.

Nije ovo ljubav, to se ja spasavam,

to ja bježim, ženo,tebi u hajduke,

romanijo moja, puna dobrih trava

za krvave rane i žestoke muke.

To ja bježim, bježim, iako znam,ženo,

da već nigdje nema đula i zumbula,

da me čeka prokleto lijevno

gdje u njemu bijeli se kula.

        Ćutanjem me daruješ.

        Zlatnom ogrlicom od slepila,

        bisernim mindjušama fine sebičnosti.

        Vid nemoćno pipa

        za odgovorom.

        Ne može se iza ni okom,

        ni srcem, ni nogom.

        Kao čudovište iz trista jedne

        nedokazane priče,

        stvarno baš zato,

        strašno uprkos tome,

        ćutanje.

        A neće ti ništa,

        sem koji naramak duše

        za potpalu u hladne dane sećanja.

        hiljadama pitanja

        ružnih od nervoze

        noseća ćutnja.

        Kao kamen navaljena na moje prste

        koji bi da pobegnu

        il da dodiruju

        bilo šta izvan bola.

        Umeš li prepoznati granicu

        kad više nisi jak?

        Umeš li da ne budeš jak?

        Nemam izbora.

        Evo ti moji prsti,

        evo ti tvoji neodogovori.

        U ogledalu tvog ćutanja,

        spazih sebe.

Kada te gubim, ja nalazim tebe,

Kada sam s tobom, ne mogu da nasitim

Srce.

U tebi su zvezde, mrak i oganj,

Granje što žamori pticama u vrtu –

Sve što me uljuljkuje u kratkom doživljaju

Života.

Kada gubeći te odlazim od tebe,

Sreća se nesrećom hrani, uzdah

Je glas kojim progovara ljubav,

I ne zna istinu onaj koji ne zna

Da je senka savest sunca.

Iza mene si. Kao u noći tamnoj

Zalutali tražimo svoje ruke.

I tu si, živiš sama za sebe

U meni.

Ah, ti prokleti besani sati

Kad nevažne brige naglo postaju ogromne

I ma kakva glupost ohrabrena noću

Preti, optužuje, naduvena kao žaba.

Neoprezna reč postaje zločin,

Glupa primedba u novinama – presuda

Osamljenost, dekret izgnanstva.

U groznici sporova neznano oko čega

Izmišljam nove ludačke argumente,

precizno pariranje – u izgubljenim diskusijama.

Ah, oni prokleti sati kad se noću

Ništavne drame, neistinske brige

Sjedinjuju sa istinom starom i bolesnom.

Očajavam zbog nenapisanih komada,

Zbog slika koje bih mogao naslikati,

Zbog usana davno ljubljenih.

Dok najzad u ponoć ne dođe

Mala tableta

Mepavlon.

Obuhvata me toplim talasom sna.

Prustovim

Pronađenim vremenom.

I, kao nakon gorke svađe,

U naglom pomirenju

Pronalazim tvoja, detinjom grimasom

Nabubrela usta, vrela, slana od sna.

Spavaj, draga.

***
Prvo,  
nemoj da se nasmeješ. 
Ne klimaj glavom bez prestanka, 
ne govori da je u redu. 
Umrećeš od unutrašnjeg krvarenja.

***
Drugo,  
nemoj da se iznenadiš 
što ti se neko uopšte obratio. 
Da ga oteraš jednim pokretom ruke 
kao dosadnu mušicu. 
Sipeće strašni dani.

***

Iznad mog stola visi slika: 
bomba,  
na kojoj je upaljen fitilj, 
leži na glavi jednog mačka. 
Žuti plamen je večito  
na istoj udaljenosti od dinamita. 
Eksplozija može da se desi 
samo u mojoj glavi.

***

Želje su prvi znak bolesti 
od koje se umire.

****

Pre nego što zauvek odem 
moram da znam: 
koliko puta si me sanjao, 
koliko puta mi dojurio, 
gde si me sačuvao?

da li sam to pojeo
ono što ne treba
video ono što ne treba
pročitao ono što ne treba
pomislio ne na ono
čega ima
već na ono 
čega nema

evo i sna nema

to jeste
ako bi bilo
ono
čega nema
sve bi moglo biti drukčije
ne bolje
već lakše
a ja bih se već 
sam tada
potrudio
da ne tugujem

Volim te više nego što sam i znao. To je kao vetar koji se digne i za koji mislimo da je samo igra, a srce se odjednom savije pod njim kao vrba na oluji.

Volim te, srce moga srca, jedina tišino u svem ovom nemiru, volim te, ti koja čuješ da li je cveće žedno i vreme umorno kao lovački ker o večeri, volim te, i to bije iz mene kao iz kapije tek otvorene, iza koje se pruža nepoznat vrt, ja to još ne razumem sasvim i iznenađen sam zbog toga i stidim se još malo svojih velikih reči, ali one praskaju iz mene i odjekuju i ne pitaju me, iz mene govori neko koga ne poznajem, i ja ne znam je li to kakav melodramatičar četvrte klase ili moje srce koje ne zna više za strah.....

            Volim te, i znam da nikad više nikog neću voleti kao tebe, zato što nikada više neću biti takav kaosad u ovom trenutku koji prolazi dok govorim o njemu, i koji ne mogu da zadržim, sve kad bih i život dao....

Ti si me ostavila, bože,

kako je to smiješno.

Šta ćeš sada bez mene tako sama?

Svi idu u dvoje, ali ti i ja,

svako svojim putem.

Pogledaj patke, draga, nekamo lete.

Svugdje parovi, svugdje on i ona

i ptice kao i ljudi drže se za ruke,

samo ti i ja stojimo bez riječi

kao dva broda u magli, ispod tuđih zastava.

Ti si me ostavila, bože,

kako je to smiješno,

šta ću sada bez tebe u toj šumi?

Svi nekamo žure, ali ti i ja,

na koju ćemo stranu?

Teška si odviše, ne mogu da te nosim.

Nisam te volio, sada mogu reći.

Dok si kraj mene ležala, gdje sam tada bio?

Sada ti i ja stojimo bez riječi

kao stablo i sjena koja mu više ne pripada.

Šta radite kad volite neku osobu? Pitali su gospodina K.

"Stvaram predstavu o njoj", reče gospodin K. "i trudim se da joj bude slična."

"Ko? Predstava?"

"Ne", reče gospodin K., "osoba".

Dok sam pleo pancire i kovao štitove, plemena su me se bojala, a kada me ljubav obasjala čak me i moj narod prezreo;kada je smrt došla, pancire i štitove je zemlji ostavila,a moju ljubav Gospodu ponela..........

Večnost čuva samo ljubav, jer je ona nalik na nju..

Imao sam stazu sunčanu

I divan beli dom...

Tužno je u mojim snovima,

Tužno je u srcu mom...

I prozor je bio na mome domu

U stare dobre dane,

A ja sam gledao,gledao

U nepoznate strane.

Možda sam tamo dan jedan bio,

A možda ceo vek...

Znam samo da je jednog jutra

Pao divan beli sneg.

U nasmejano belilo snežno

Ceo se dom moj ovi.

Tužno je danas moje srce

I stari beli snovi...

Problemi se ne rešavaju,

Problemi se preživljavaju

Kao dani kojih, kad prođu, više nema.

Kao iznošeno odelo

Iz koga se izraslo,

Spadaju s ramena

I u poslednja vrata

Ulaziš nag i slobodan

Kao osvit.

Evo novog lišća, trave sveže

Koje nam dah prolećni najavi,

Ali taj dah mi svojim šumom šapće

O drugom lišću i o drugoj travi

Kojih već nema.

Evo vali okupani u suncu

Oteli se iz leja skokom ludim,

Ali ti vali u prolazu mi šapću

O drugom suncu i valima drugim

Kojih već nema.

Rano sunce zracima pozlaćuje

Mladost neba, vode, trava sag zeleni,

Moje srce tiho u ćutanju grca

O sebi kao već o senci srca

Kojega nema.

• Februar 2013 [7]
• Januar 2013 [5]
• Decembar 2012 [4]
• Jun 2012 [2]
• Maj 2012 [3]
• Mart 2012 [5]
• Februar 2012 [5]
• Januar 2012 [2]
• Decembar 2011 [5]
• Novembar 2011 [3]
• Avgust 2011 [2]
• Jul 2011 [8]
• Maj 2011 [2]
• April 2011 [5]
• Mart 2011 [63]
• Februar 2011 [84]

• Poezija [192] 
• Muzika [3] 
• Kazivanja [3] 
• Knjige [7] 
• Moja poezija [0] 
• Generalna [0] 

• Jaroslv Ivanškjevič – GODINA 1932,XXXVII
• Vitomir Nikolic - ODMETANJE
• Stevan Savić- ODGOVORI
• Mječislav Jastrun - SREĆA
• Antoni Slonimski – NOKTURNO
• Enes Kišević - SNIJEG U OČIMA
• Ljubica Pupezin - PODSETNIK (odlomci)
• Ivan Ahmatjev - iz SEST PESAMA
• Erih Marija Remark - "Crni obelisk" odlomak
• Zvonimir Golob - POGLEDAJ PATKE, DRAGA

• Kazivanja
• Moje fotografije
• onakojajeste - Snezana Nesic