poezijakojuvolim

Početna strana / Arhiva / Fascikle / Linkovi / summary / Manage /

« Čestitamo! | Main | Hajnrih Gerlah: „Izgubljena armija: roman o Staljingradu“ »

Evgenij Jevtusenko (1933- ) - VIŠE TE NE VOLIM

2011/02/26,22:19

VIŠE TE NE VOLIM

Više te ne volim...Da, banalnog li kraja.

Banalan je ko život, banalan ko smrt.

Pokidaću tu žicu romanse očaja,

polomiću gitaru - čemu savez krt!

Samo naš pas, čupavko naš da shvati neće

zašto ti mudruješ i zašto sam ja nem.

Iz moje sobe - odmah tvojoj dveri kreće,

od tebe, opet, - on skače na moju dver.

Može se skrenuti od raspinjanja stalnog...

Sentimentalna kuco, još si zelen, znaj.

Ja neću da padnem na tu sentimentalnost.

Da muke produžujem - i odlažem kraj.

Sentimentalnost nije slabost - nego zločin,

kad smekšaš opet ko u zaručenja čas,

i probaš, stenjući, predstavu da počneš

koja se zove tupavo "Ljubavi spas".

Ljubav se spasava još prvih njenih dana

od dečjih "nikad!", "uvek!" - što su vatre plod.

"Bez obećanja!" - vozovi tad viču nama.

"Bez obećanja!" - zuji telgrafski vod.

Koluti dimnog neba, polomljene grane

uvek su opomena zanesenim tada,

da velik optimizam - otkriva neznanje,

da više ima nade - kad se manje nada.

Humanije je prvo trezveno sve znati,

beočug svaki s lanca metnuti na tas.

Ne nuditi nebesa, al bar zemlju dati,

ne ići čak do groba, al dati bar čas.

Humanije je nikad ne izreći "volim...",

strašno je kad ta usta izgube svu draž,

kad potom prazna reč, i podsmeh te zaboli,

i lažno puni svet kad shvatiš da je laž.

Bez obećanja...Ljubav je - neostvariva.

Zašto u obmanu da vodiš ko u raj?

Lepo je priviđenje dok nije isparilo.

Bolje je ne voleti kad već sledi - kraj.

Skiči naš jadni pas do umopomračenja,

po mojim vratima i tvojim šapom grebe.

Za to što ne volim te ne tražim oproštenje,

molim oprosti mi što voleo sam tebe.

1966.

UVEK ĆE DA SE NADJE ŽENSKA RUKA

Uvek će da se nađe ženska ruka

blaga i laka, ko lek tvojih muka,

da žali te i malčice te voli

i, kao bratu, smiri tvoje boli.

Uvek će da se nađe žensko rame,

da umiriš na njemu dah svoj plamen,

da staviš na nj lakomislenu glavu

i poveriš mu moru grozničavu.

Uvek će da se nađu ženske oči,

da iz njih melem na tvoj bol se toči,

da iscele te sasvim, il bar malo

i sve zlo vide koje te spopalo.

No ima, znaj, i takva ženska ruka

što, kad ti takne čelo puno muka,

ko sudbina i večnost njega dira,

ko izvor sušte nežnosti i mira.

No ima, znaj, i takvo žensko rame

što, ko zna zašto, do večnosti same,

a ne za jednu noć je tebi dano,

i ti si sve to pojmio već davno.

No znaj, postoje takve ženske oči

što kao da ih uvek suza moči,

a pogled njihov, sve dok živš, to je

pogled ljubavi i savesti tvoje.

Ali sam sebi ti si izvor muka

jer malo su ti to rame i ruka,

te tužne oči, i pogled im mutan...

Ta izdao si njih toliko puta!

I kazna stiže - mira nemaš više.

"Ti izdajniče!" - šiba te gnev kiše.

"Ti izdajniče!" - granje ti put preči.

"Ti izdajniče!" - odjek šumom ječi.

Koprcaš se i grcaš, duh ti stenje,

i ni sam sebi ne daš oproštenje.

Jedina, kraj svih uvreda i muka,

oprostiće ti ona čista ruka.

I sad, i opet, do večnosti same,

oprostiće ti samo ono rame

i one oči prepune žalosti

za svaki čin tvoj, čak i neoprostiv.

1961.

Z A K L I NJ A NJ E

Na mene misli u prolećnoj noći,

na mene misli svake letnje noći.

Na mene misli u jesenjoj noći,

na mene misli svake zimske noći.

Nek nisam s tobom, nek sam u samoći,

nek sam daleko - i ne mogu doći,

svoj san o meni ipak predaj noći,

u hladnjikavoj posteljnoj mirnoći,

što godi kao more mekih moći.

Ko s morem, budi sa mnom ove noći.

Dok traje dan, ne misli nikad na me.

Dan sve okrene tumbe, pun galame,

uz vinske čaše i dimljive tame...

Viziji dan iskopa mnoge jame.

Težnje tvog dana neka hrle same,

ali u noći uvek misli na me.

Osećaš li kroz dozive sirene,kroz vetar, kada k oblacima krene,

svu stisku moju, i šta si za mene, -

tamo, u sobi gde su uske sene,

gde sklapaš oči, jer pune su zene

bola i sreće što se časom smene.

Preklinjem te u tihanoj tišini,

ili uz tutanj kiše u visini,

ili u snežnoj blistavoj belini,

il kroza san što seko java čini:

na mene misli u prolećnoj noći,na mene misli svake letnje noći.

Na mene misli u jesenjoj noći,

na mene misli svake zimske noći.

N E T R E B A

Ne treba....Stojim kraj drveta.

Ćutim i ne obmanjujem.

Zagledan sam u svetlo,

u dvostrukih fenjera red.

Ne lomim, ve samo lagano dodirujem

grančicu na kojoj se uhvatio led.

Ne treba....Nestvarno sve je:

prozora ovih tmine,

i purpur ovog snega, obasjanog farom za tren.

Ne treba....Nestvrno sve je:

u martu parka magline,

gde vidiš umesto čoveka samo čovekovu sen.

Ne treba...Neka...Sada, u malom tramvaju dremljivom

njihanjem ispunjava Moskva prozorski ram,

a ti o meni razmišljaš, onako ženski zajedljivo,

nasloniv obraz na šaku...Tu dečju rukavicu znam.

Ne treba...Postaćeš žena,

pametna, umorom gonjena.

Nežnosti i reči dobre biće za tebe ko hleb.

Doći će vrtoglavica, jadom gusto natopljena,

u martu, jer ćeš čuti tada mladićev šapat lep.

Ne treba...

Kao svoju, čuvaj i dušu blisku;

sa njim ne lutaj kroz usnuli grad.

"Ne treba" - reci mu samo, glavu oborivši nisko...

Tako ja tebi ovo - "Ne treba" - kažem sad.

1960.

TVOJA DUŠA

Tu si, lažno, bliska.

Uvek zimski zimska.

Kad vračaš i čaraš,

leden oklop stvaraš.

Duša je pod mrazom,

duša je sve mraznija...

Groznom li si kaznom

svoju dušu kaznila!

Ti hoćeš duša da bude ledena -

na stvari kupovne

jedino svedena...-

nekakva soba,

gde vlada varka,

hladno prepredena

i tobož jarka.

Vazduh se tu ukočio.

Tu nećeš naći cvet.

Ko tamni led, pred očima

svetluca taj parket.

Grad čitav žega skleptala,

žagori trgom svet...

Tu - živin led ogledala,

klavira smolat led.

Ni sunce nisi pustila,sva svetla ovde mru...

Ledenice na lusteru

njišu se ko u snu.

A željan sam žagorenja,

glasova što se roje.

Grozim se zlog tavorenja

u sobi duše tvoje.

O, dušo mrka,

dušo pokunjena,

puna do vrha,

a neispunjena....

* * *

Ne, ni od čega neću polovine!

Daj mi celo nebo, zemlju celu,

mora, reke i gorske lavine -

ne priznajem nikakvu podelu.

Ne, moj život ništa krnje neće.

Samo celo na bujna ramena!

Ja ne želim polovinu sreće,

ne treba mi tuga podeljena!

Samo hoću polovinu tog jastuka

gde čarobno ispod tvoga lica

cveta prsten i divna ti ruka

kao zvezda, zvezda padalica...

1963.

«	Februar 2011					»
Po	Ut	Sr	Če	Pe	Su	Ne
	1	2	3	4	5	6
7	8	9	10	11	12	13
14	15	16	17	18	19	20
21	22	23	24	25	26	27
28

Komentari