Htedoh ženu bez iznenađenja, opuštenu,
što skrila bi me u srcu kao trn,
jer takav sam, vino presečeno,
kuća sveže lakirana
a puna greda, stepenica, miševa.
Meni sličnima preostaje samo nada.
Ovaj grad, hladan kao poljubac jedva podaren,
retko se smeši onome ko ne pobeđuje.
No bio je tvoj i vezivali su nas
samo mesto, samo čas, samo potreba
sada prevelika. Nemam te više.
Zelene večeri slazile su tiho
na onou livaju iza kuće tvoje.
Negde daleko, dahtala su brda.
Voleo sam te i voleo sam, i gde si
jednako mislim, ali ne patim.
Secaš li se kako je sve bilo moguće
i činilo se da čeka samo nas?
kada prolazim ulicom
Niko ne vidi na njoj tvoje prste
kad je vratim kući
Maleno dugme je opet ušiveno
i zakopčani svi snovi visoko do vrata
Ja ovu haljinu nežno skidam
ja ovu haljinu pažljivo oblačim
Ona za mene moć mađije ima
volela bih da tvoje ruke na njoj
mogu da pokažem svima.
dolina Altmila, skriljci kod Zolnhofena,
u Trojhtlingenu veze za druge pravce -
Izmedju toga
sume, gde se jesen spaljuje,
drumovi ka bolu,
oblaci sto na razgovore secaju,
trenutna sela, sazdana mojom zeljom
da u blizini tvoga glasa ostarim.
Izmedju brojaka koje govore
kada polaze vozovi
prostiru se imanja nase ljubavi.
Nerazdvojena
ostaju tamo mesta sveta,
meizmerena, nepronalazljiva.
A voz dotle
juri pored Guncenhauzena i Anzbaha
i pored mesecevih pejzaza secanja
- letosnja minula pesma
zaba iz Ornbaua -
prolazi.
prezivelih civila
I ako su preziveli
to vise nisu civili
U srcu im gar
tamo gde je goreo
strah i bol
I nema vise u njima
nijedne svetlosti
bez cadji
Ko zna da se rat
ne može opisati
ne može vise
nevino sanjati
I sloboda njegova
tek je falsifikat
dok dusom njegovom
nesigurnost
kao gladno pasce
vrslja
Bilo koji rat
Bilo koji preziveli
Pa evo i ja
Posle tebe
Kao da ništa mi nije
A u sebi
mrtvo srce vucem
OTISLA
Svi su voleli Čik Lorimer u našem gradu.
Nadaleko i naširoko
Voleli su je svi.
Jer svi mi volimo neobuzdano devojče
Zaneto svojim snovima.
Niko ne zna kud je Čik Lorimer otišla
Niko ne zna zašto je spakovala svoj kofer..
nekoliko starudija
I otišla,
Otišla sa svojom
Isturenom bradicom
I svojom mekom kosom koja je
bezbrižno lepršala
Pod širokim šeširom,
Plesačica, pevačica, nasmejana strasna ljubavnica.
Da li je deset ljudi ili stotinu njih jurilo za njom?
Da li je njih pet ili pedeset ostalo slomljena srca?
Svi su voleli Čik Lorimer.
A niko ne zna kud je otišla
Dva zvona sest zvona dva zvona sest zvona
Iz plavičastog kućerka
Iz tihog plavičastog kućerka
Između svakog udara zvona
Razabire se jecaj žene
"Gospode noć si stvorio suviše dugu suviše dugu."
NAROD, DA: 60
"Sećam se", reče nežna Crnkinja svom već prosedom sinu,
"sećam se kad si bio još samo divan sjaj u očima tvog oca."
BELI PEPEO
Jedna žena na Mičigenskom bulevaru ima papagaja
i zlatnu ribicu i dva bela miša.
Nekad je imala punu kuću devojaka u kimonima i
tri zvonceta na kapiji.
Sada je sama sa papagajem i zlatnom ribicom i belim miševima...
i evonekih od njenih misli:
Ljubav vojnika na odsustvu ili mornara sa dozvolom za izlaz na obalu
gori kao logorska vatra, crvena i narandzasta.
Ljubav stranog radnika ;ija je zena hiljadu milja daleko
plavicasto se dimi.
Ljubav mladica cija se dragana udala za starije coveka novca radi
gori vrcavim, nesigurnim plamenom.
Ali postoji i ljubav....jedna od hiljadu.....sto gori nepomuceno
i iscezava ostavljajuci beli pepeo....
A to je vec misao koju ona nikad ne objasnjava
ni papagaju ni zlatnoj ribici ni belim misevima.
Crvene jagode imaju borovi sumarci.
Ja imam samo uspomene na tebe.
Pricaj mi o tome kako ti nedostajem.
Kazi mi da su sati dugi i polagani.
O drljaci mi pricaj koja ti razdire srce,
gvozdenoj drljaci dugih dana.
Poznajem casove prazne kao limeni prosjacki tanjiric u kisni dan,
prazne kao rukav vojnika bez ruke.
Pricaj mi...
mozete li se vratiti, poljupci, kao duhovi?
I sutra kao i danas, neke ce kapije da vas skriju.
"Uvek nekakva vrata prozdiru moju senku."
Ljubav je casovnik, a i on dotrajava.
Ljubav je violina, a drvo truli.
Ljubav je dan, a noc ceka na kraju.
Ljubav je leto, i jeseni se blizi.
Ljubav umire uvek i povratka joj nema.
A kada ode, tu se ne moze nista.
A kad se ne moze nista, kazemo samo
da je to kraj, da svemu ima kraja, pa i tome.
Tad je sahranjujemo, neka pociva s mirom,
Blazeno i krotko, kao casovnik ili violina,
kao dan krajem leta,
kao lepoto privedena ocekivanom kraju.
I nek ostane tako.
Budilnik se oglasio, mi smo se odazvali.
Mesec je minuo starom dolinom,
stigli smo da mu prstenje prebrojimo.
Ptice su zaleprsale nad rekom
zamocivsi vrhove krila u zlato zalaska sunca.
Odazvasmo se kliktajima
meseca i recnih ptica.
A sada? Sad uzimamo casovnik, i sklanjamo ga.
Sad opet prebrojavamao mesecevo prstenje.
I sklanjamo ga kao suvenire.
Sad opet prebrojavamo recne ptice
i pustamo ih da kliznu niz okuku reke.
I to je kraj, jer svemu ima kraja.
Mozete li se vratiti,
Poljupci,
Kao duhovi?
Veliki lov
Kad me ne bude vise
gonio i vitlao vetar
I kad se pretvori najzad u sapat...
Mozda cu, jednom, reci.
Kad ruzin odsjaj na suncu
klone u izmaglicu
I kada ruza bude samo minula rumen,
Kad lice koje volim odluta,
Kada kapija poslednji put zabruji,
Kada vise ne vredi
mahnuti i reci do vidjenja -
mozda cu, jednom, da ti kazem.
Od tebe lepsu ne upoznah:
Lovio sam te i iza svojih misli,
Saginjao sam se pod vetrom
i ispod ruza trazeci te.
Od tebe uzviseniju
Nikada naci necu.
ne takne? Kako, mimo tebe, njom
da grlim druge stvari i daljine?
Ah, rado bih je sklonio na koje
zaboravljeno mesto usred tmine,
u neki izgubljeni kut, u kom
neće je tvoje njihati dubine.
Al ipak, sve što dodirne nas dvoje
ko gudalo nas neko spaja, koje
iz dveju struna jedan mami glas.
Na kom smo instrumentu? Ko nas satka?
I koji ovo svirač drži nas?
O, pesmo slatka.
Nervozno još ti samo stežem ruku.
Već pričam, pazi sad na to, na ovo.
Čovek je nem.
Zar voz, zar voz još nikako da pođe?
Da l ikad smem ja opet da te vidim?
Ne shvatam reči, sve onako prođe...
Čovek je nem.
Da tebe nemam na ovome svetu,
to bi mi bilo: smrt, smrt, smrt!
A pobego bih. Bože, cigaretu!
Čovek je nem.
Ode! Na ulici guši plakanje.
Unezveren se osvrćem.
Ni kroz plakanje ne slutimo sanje.
Čovek je nem.
kako prolazi nevidljiva povorka
sa sjajnom muzikom i glasnom pesmom -
svoju sudbu što te izdala, svoja dela
što nisu uspela, svoje životne planove
što su svi omanuli - nemoj uzalud oplakivati.
Kao da si spreman godinama, kao junak,
uputi joj pozdrav, Aleksandriji koja odlazi.
A povrh svega, nemoj se zavaravati, ne reci kako je
to bio san, kako te je sluh prevario:
nemoj se spuštati na tako zaludne nade.
Kao da si spreman godinama, kao junak,
kao što tebi odgovara što si bio zaslužan takvog jednog grada,
odlučno pridji prozoru
i slušaj s uzbudjenjem, ali ne
preklinjući i tužeći poput kukavice,
kao svoje poslednje zadovoljstvo slušaj zvuke,
sjajne instrumente tajnovite družbe,
i uputi joj pozdrav, toj Aleksandriji koju gubiš!
KROJ
Ukrascu tvoju senku, obuci je na sebe i
pokazivati svima. Bices moj nacin odevanja
svega neznog i tajnog. Pa i onda, kad
dotrajes, iskrzanu, izbledelu, necu te sa sebe
skidati. Na meni ces se raspasti.
Jer ti si jedini nacin da pokrijem golotinju
ove detinje duse. I da se vise ne stidim pred
biljem i pred pticama.
Na poderanim mestima zajedno cemo plakati.
Zasivacu te vetrom. Posle cu, znam, pobrkati
moju kozu sa tvojom. Ne znam da li me
shvatas: to nije prozimanje.
To je umivanje tobom.
Ljubav je ciscenje nekim. Ljubav je neciji
miris, sav izatkan po nama.
Tetoviranje mastom.
Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji.
Ti si moj nacin toplog. Obuci cu te na sebe
da se, ovako pokipeo, ne prehladim od
studeni svog straha i samoce.
gde smo od sebe zaboravili pola.
Nikad sa zvezda nije tezi pad
nego na beton sa kafanskog stola.
U ocima sam sve gugutke podavio,
pa sam im dugo saptao smesno opelo.
I sve sam svoje osmehe okrvavio.
Nije sve belo sto lici na belo.
Peroni katkad placu kisom. Sat i
koferi. Svako nekud zuri nocas.
Iscepam kartu. Necu da se vratim.
Za svakim vozom ostaje samoca.
I samo mraka napune se prsti.
Ne vredi. Sad smo drukciji, zacelo.
Bar ti sve ptice iz ociju pusti.
Nije sve belo sto lici na belo.
Pisi mi na zelenu adresu ljeta.
Poljupci koje mi saljes neka budu posljednje vecernje novosti.
Glava mi je puna nekih divnih soneta,
a nema nikog ni da mi oprosti i ne oprosti.
Jutros su opet pisali nesto povodom moje
najnovije zbirke.
O uticajima ponovo izmislili su citave price.
Najveci uticaj na mene izvrsila je
jedna apsolventkinja germanistike,
ali to su precutali, jer, zaboga, koga se to tice.
Koga se tice to sto si ti za mene i Honolulu i
Madagaskar i Meksiko,
Istorija koju, klecajuci, obidjoh uzduz i popreko.
Tvoje ime nije uslo ni u jedan leksikon.
Nema te ni u jednoj enciklopediji,
ni u jednom "Ko je ko"
OPET JEDNA NOC
Opet jedna noc u kojoj te gubim
kao bataljoni Rostov, Berlin, Roterdam,
kao kaplari pod zastavama svoje ostavljene dragane u daljini....
Negde tutnji voz, slusaj, negde tutnji voz,
voz koji je mogao odneti tebe ili mene.
Negde se upornosvirepo smanjuje rastojanje
izmedju pesme i krika.
Jos malo vremena imamo jer uspomene nisu vreme.
Vreme je kad strahujes za mene, kad cekas i kad te cekam.
Vreme je kad ti govorim i kad mi govoris o ostajanju.
Malo, jos malo vremena za nase zaljubljene usne, mila.
Negde tutnji voz, slusaj, negde tutnji voz,
voz koji je moga odneti tebe ili mene.
Negde na postaji nekoj izgubljen silazi neko,
slucajno to nismo ni ja ni ti.
Opet jedna noc u kojoj te gubim
kao bataljini Rostov, Berlin, Roterdam,
kao kaplari pod zastavama svoje ostavljene dragane
u daljini
Ali za mene ti si sve, kao vojniku prvi dan mira,
krevet i suze i cvijece u vazi.
Tvoje oci su mi jedina lektira
u ovom danu koji prolazi i odlazi.
Moja dusa se razbila ko prazna glinena posuda.
Skotrljala se niza stepenice do samog podnozja.
Ispustila je iz ruku nespretna sluzavka.
I sad je komada vise nego sto bjese posude.
Buncam? Zar nije tako? Odakle da to znam?
Ja sada osjecam vise nego dok bijah cijel.
gomila krhotina na sagu koju bi trebalo pomesti.
Tresak bijase isti kao kad razbijes posudu.
Bogovi - koji postoje doista - izjurili su na stubiste
u susret sluzavci koja me razbila.
Bogovi je ne kore.
Oni su trpeljivi.
A i kakva je vrijednost prazne glinene posude?
Gledaju bogovi krhotine sto kriju jalove spoznaje.
Spoznaje sebe, ne njih.
Gledaju bogovi dobrodusno.
Smijese se nespretnoj sluzavci.
Visloke stube su pokrivene zvijezdama.
Medju njima, caklinom prema gore, sjaji se jedna krhotina.
Moj rad? Moj zivot? Srcika moje duse?
Komadic glinene posude.
I bogovi glede, cude se, odkuda li se stvorio.
Ne znam sta trazim, ne znam sta bih hteo,
osecam samo sta sam i ti sta si;
i moram bar jedanput jos pre smrti
da cujem glas tvoj - muziku za mene!
Govori mi! Jer ja sam tebe zvao
u gluhoj noci, plasec snene ptice sa mirnih grana,
i planinske vuke budeci glasom;
pecine naucih na prazni eho tvog imena,
koji odgovor bese - jer odgovor nadjoh
kod mnogih stvari, duhova i ljudi,
jedino ti si uvek bila nema.
Govori mi! Proucih zvezde, nebo
u uzaludnom traganju za tobom.
Govori mi! Prolutao sam zemlju -
s tobom ne nadjoh slicnosti. Govori!
Pogledaj ove demone kraj mene -
saosecaju sa mnom; ja se od njih
ne bojim - samo osecam za tebe.
Govori mi! ma i u gnevu reci
svejedno sta - no da te cujem jednom
sada, jos jednom.
I beskrajnost kolika je.
Ko je meri merom sreće,
taj je nikad shvatit neće.
Ako hoće da je shvati,
mora bole osećati.
Srećan srećom za njom gine,
- al ostaje još praznine.
Njena s medja tužnom krije
- al bol ipak ispuni je.
i magla već se u dolini stače.
O, oko tvoje nekud zuri
i , kao da je pala, duša plače.
Vrba u nepomične povijene vale
na stari težak san se opet sprema.
O, u nečijem naručju neko fali,
i mesta za njega tamo nema, mesta nema!
U sivom raspoloženju dolazi veče tavno
i poslednji gavran u gnezdu čvrsto usne.
Značajno ćutanje, evo, pada na usne...
O, mudri su se odavno prestali nadati, odavno!
tiho se iskradam iz sna
i osvrcuci se lutam kroz splet
pustih ulica.
Java nalik na nastavak sna:
studen, utvare visokih zdanja
kao divovske nadgrobne ploce,
zmirkave vjedje ulicnih fenjera.
Odasvud zraci strepnja
nadvijajuci se nada mnom kao nesvijest.
Samo ja sam ispunjen kretanjem i sam
Bog zna odakle nagrnulom njeznoscu
prema onima sto snivaju iza tih zidova
i nimalo se ne cuvaju od vjecito budne smrti
sto vreba na njih u tami.
U kojem od tih zdanja, na kojem katu je
usnula ona cije ime i zivot nikada ne upoznah?
Upoznah samo boju njene kose, samo muziku
tijela u trenu toga jutarnjeg susreta.
Zar se susret tih dvaju pogleda
sto izdaleka govorahu jedan drugom:
- Divnog li dana! - dogodiio zato
sto sunce poput kise sibase ljudsku gomilu
koja se gurala, sumjela, brujala?
Meni se taj trenutak sto je srodio
dvoje prolaznika
ucinio slucajem, i ja se ni ne osvrnuh...
A sada me izjeda misao da sam propustio
najljepsi dan mog zivota,
i zato strepim od ove noci
i ocekujem sam ne znam sto.
Jednolicnost sati postaje neizdrziva.
Stalno ta ista nada:
danas odjednom...
I eto gdje je koji zivim zivot bez reda
ko neki preruseni milionar
ustajem s kreveta i izlazim na ulicu kao
mjesecar, i lutam gradom do zore.
To je moj vjerski obred.
I cini mi se da odasvud u mene gledaju,
sumnjaju da sam lud.
I nikoga tko bi me saslusao, nikoga tko bi razumio.
Samo noc mi hrli u susret...
Ali kada se priblizi moj smrtni cas,
ugledat cu je ocima punim suza
i reci joj sve, sve...
Tako kazuju djeca svoje jade svojim majkama.
| « | Maj 2025 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | 2 | 3 | 4 | |||
| 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 |
| 12 | 13 | 14 | 15 | 16 | 17 | 18 |
| 19 | 20 | 21 | 22 | 23 | 24 | 25 |
| 26 | 27 | 28 | 29 | 30 | 31 | |
- Februar 2013 [7]
- Januar 2013 [5]
- Decembar 2012 [4]
- Jun 2012 [2]
- Maj 2012 [3]
- Mart 2012 [5]
- Februar 2012 [5]
- Januar 2012 [2]
- Decembar 2011 [5]
- Novembar 2011 [3]
- Avgust 2011 [2]
- Jul 2011 [8]
- Maj 2011 [2]
- April 2011 [5]
- Mart 2011 [63]
- Februar 2011 [84]
- Jaroslv Ivanškjevič – GODINA 1932,XXXVII
- Vitomir Nikolic - ODMETANJE
- Stevan Savić- ODGOVORI
- Mječislav Jastrun - SREĆA
- Antoni Slonimski – NOKTURNO
- Enes Kišević - SNIJEG U OČIMA
- Ljubica Pupezin - PODSETNIK (odlomci)
- Ivan Ahmatjev - iz SEST PESAMA
- Erih Marija Remark - "Crni obelisk" odlomak
- Zvonimir Golob - POGLEDAJ PATKE, DRAGA
