poezijakojuvolim

Tužno tuguje tuga suma u sumrak suri
i magla već se u dolini stače.
O, oko tvoje nekud zuri
i , kao da je pala, duša plače.

Vrba u nepomične povijene vale
na stari težak san se opet sprema.
O, u nečijem naručju neko fali,
i mesta za njega tamo nema, mesta nema!

U sivom raspoloženju dolazi veče tavno
i poslednji gavran u gnezdu čvrsto usne.
Značajno ćutanje, evo, pada na usne...
O, mudri su se odavno prestali nadati, odavno!