Ne mogu da zaspim
A ni da se probudim
Jedino tebe nema
A samo ti postojis.
Vise je biti pesma
Nego pesnik
A biti ti
Vise je od oboje.
Kad je sretnu misle da je dan lepsi no inace
Ta zena taj gigant ta drzava u drzavi
Kad sam je prvi put video rekao sam:
"Eto kako treba da izgleda prestonica jedne zemlje
Koja ostaje bez svetla kad ona sklopi oci."
Jedina nevina zena koja radja decu
Ta djevuska visoka kao podzemna zeleznica
I lepa kao da uopste ne postoji.
Njenu su sobu razneli mirisi.
Ona se sminkala i cesljala
I to je sve sto je uradila za poeziju.
Zakleo sam se da cu precutati njenu proslost
Jer ja sam rodjen sa mnogo vise prljavstina
No sto ih je ona imala u zivotu.
Vec nema u srpskom jeziku reci na koje se mogu osloniti
Sa kojima bih poredio njene oci i onda mirno spavao
Ima jedna zelja velika kao njena trepavica
Ta neosvojiva Rusija koju je ipak lakse osvojiti.
Od njenog poljupca koji mi je poslala telefonom
Zapalilo mi se uvo na posti jednoga drugoga grada
To famozno to zeleno to gorko uvo
Koje je dugo stajalo kao antena na jednoj radio stanici.
Otkidao sam ga i duboko u zemlju zakopavao
Ali nije prestalo da me poziva na telefon
Svojom telepatskom azbukom svojim visecim mostovima.
Na mome srcu kao na gramofonskoj ploci
Snimila je sve sto je rekla u zivotu
Njene korake, njen smeh i njen kasalj
Njena duga saputanja sa ljudima koje ne poznajem.
Gradove u kojima zivimo vezuju nasa pisma.
Ja ne znam za drugo nebo sem njenog kisobrana.
Kad me ona voli ne znam od cega zivim
Ne jedem, zaboravljam da disem i vrlo cesto umirem.
Visoko u nebu setim se da ne umem leteti
Prodjem glavom kroz zid i vidim da sam pogresio
Tad zviznem nogom mesec iznad grada
I trceci obilazim mesto gde cemo imati sastanak za nekoliko dana.
Njen najgori djak gutac ljubavnog plamena sa injem u usima
Tumacim svojoj krvi njeno pretesko gradivo.
Pun otpadaka kao golfska struja
Silazim niz stepenice u zemlju
I jedini ne znam za svoju tragediju
Taj svirepi podtekst nase ljubavi.
O suzo na jastuku
Uspomeno na pilota koji nikad nije sleteo
Izgubljen u vazduhu.
LJUBAV JE SVOJEVRSNO DRUSTVO
Ljubav je svojevrsno drustvo.
Ne znam vise hodati sam putevima,
jer vise ne mogu ici sam.
Jedna me vidljiva misao tjera da hodam brze
a vidim manje i da istodobno zarko zudim sve vidjeti.
Cak i njezina odsutnost biva sa mnom,
a ljubim je toliko da ne znam kako da zelim.
Ne vidim li je, zamisljam je i jak sam poput visokih stabala.
Videci je, tresem se i ne znam sto se dogodi s onim
sto cutim u njezinoj odsutnosti.
Cijelim sam svojim bicem neka sila sto me napusta.
Cijela me zbilja gleda kao suncokret s njezinim licem u sredistu.
****
O tuzno sunce svakodnevnice
iz dana u dan sve sahlije
sto niti dusu niti ruke
ne moze vise da zagrije.
Neka se moja ruka
na dlanu tvoje zgrije
od toga ce nam, draga,
oboma biti toplije.
No ako tuga treba
da traje sve do groba
tad podaj Boze snage
da je podnesem sam!
Ne tezi, Lidija
Ne tezi, Lidija, gradit u prostoru
kod drzis buducim, nit si obecavaj sutra.
Ispuni danas bez cekanja.
Ti si sama svoje zice.
Ne namenjuj se, jer nisi buduca.
Tko zna, mozda, izmedju vrca sto ga pijes
i vrca opet napunjena,
sudba unece ti provaliju.
Oh, zao mi te je, iskreno me ljubis,
i pitas: da l te ljubim ja?
No, jadnice, tim sama sebe gubis,
ne mogu da ti kazem da:
I tog je bilo, ljubio sam i ja,
u mladom srcu zivot kipnu mlad,
al oko srca moga zestok oganj bija,
i prekipe zivota prva slad!
I presta plam, i prevrela je vreva,
i utisa se u srcu kip,
al niotkuda ruke da doleva
u srca moga nedosip!
Jos niotkuda milostive ruke
da svete vlage line u pehar,
nit uzdisajnih otkuda usta da razbude
ispod pepela sto jos tinja zar.
No kad bih znao da tvoja ruka mala
milosti daje, - kad bih znao,
skino bih s grudi gvozdena mandala,
oko srca bi plamen sjao:
i opet vreva, opet zari znani,
i opet prekip, opet ugas, jao!
Oh, ostavi se, duso, mahni me se, ma`ni,
jer zao mi te je, zao mi te je, zao.
dani imaju plave oci
i vode boju njene suknje.
Otkad znam za nju,
vetar sumi njen glas
i ruze njene reci govore.
Tako volim te letnje oblake:
njene korake su pratili
kad je preko trave vecernje dosla.
Tako volim te vrbe kraj vode,
zamisljene u tihu,
neznu bajku o njoj.
Niko ne zna sta sapucu.
Samo ja.
I smeskam se.
Otkad znam za nju,
kao avgustovska sam noc:
miran, pun zvezda i daljina.
Lezuci uvece, zivm ja
izmedju suze i sna;
Psi secanja koje urla,
zavijace na stepenistu srca.
Izgubljen u lavirintu vremena
kako da nadjem izlaz?
O, da unazad trazimo otpalo lice
i delice obesvecene egzistencije.
Noc mi je procvetala
mekim belim krikom
Neispunjen oblik tvog tela
povredjuje prostor
Pokusavam izmestiti zelju
u dimenziju sna
ne bih li je zaboravila
kad otvorim oci
A ona izmesta mene
u zrvanj secanja
Dlanovi zasiceni tvojom kozom
jedu ukuse svih drugih dodira
Nosim ih kao cudovista
ljubim ih kao tvoje oko
Ja sam savrseno razumno bice
Znam svaku logiku
bilo kog objasnjenja
ali krv pamti samo jednom
U sutrasnjoj radosti
mozda ce prostor opet biti ceo
ali oprostice mi zivot
za onaj sekund pre budjenja
kad necu odmah
otvarati oci
Pismo Branka Miljkovića prijatelju Petru Džadžiću:
"Dragi prijatelju,
ne znam zašto, ali želim da ti objasnim suštinu svog poraza od koga se nikada više neću oporaviti. Pre svega moraš znati da moja nesreća nije puki ljubavni jad. Ili, tačnije rečeno, jeste to, ako se ta moja ljubav shvati kao eros u spinozističkom smislu. Ta Žena nije bila tek moja ljubavnica. Ona je bila prva i osnovna potreba mog duha. Ona je bila i moja duhovna zaštita i zaklon. Ona je bila za mene zaštitni omotač od metafizičke studeni. Bez Nje ja sam potpuno i direktno izložen kosmičkoj besmislici i noći. Moja usamljenost je sada apsolutna. Za mene ne postoji oblast čistog važenja i pevanja. Sad moje pesme traže moju glavu. Više nema ko da me sa njima pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna. Pored nje najopasnije misli pretvararale su se u divne i bezazlene metafore. Sada je sve to podivljalo i besomučno kidiše na mene. Kada bih samo mogao pobeći od onoga što sam rekao! Živim u užasnom strahu. Bojim se da govorim, da pišem. Svaka me reč može ubiti. Ja sam najveći deo svojih pesama napisao pre nego sam Nju zavoleo, ali tek sa Njom ja sam postao pesnik, to jest onaj koji nije ugrožen onim o čemu peva, koji ima jedan povlašćen položaj u odnosu na ono što kazuje. Sada moja poezija gubi svaku vrednosti i izvrgava se u mog najžešćeg neprijatelja. Možda bih ja postao pravi pesnik da je ta divna Žena ostala kraj mene. Ovako ja sam onaj što se igrao vatrom i izgoreo. Poraz ne može biti pobeda ma koliko veliki bio. Izgubivši nju ja sam izgubio i svoju snagu, i svoj dar. Ja više ne umem da pišem. Ostala je samo nesreća od koje se ništa drugo ne može napraviti osim nove nesreće. Sećaš li se, dragi prijatelju, da sam ja napisao stih "Jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik". Tek sada vidim koliko je to tačno. Ja ću pokušati da živim i dalje, mada sam više mrtav od svih mrtvaca zajedno. Ali ova užasna patnja je poslednji ostatak onoga što je u meni ljudsko. Ako nju nadživim ne očekujte od mene ništa dobro. Ali ja ne verujem da ću je nadživeti.
Želi ti sve najbolje Branko
P.S
Ako želiš da mi pišeš, piši mi o Njoj. Bilo šta. Ne u vezi sa mnom. Šta jede, kako spava, da li ima nazeb itd.; ti sve to možeš znati. Svaka sitnica koja se na Nju odnosi za mene je od neprocenjive vrednosti. Ako prestanem da mislim o njoj počeću da mislim o smrti.
Ponoć je. Dovidjenja.
Branko
Bjankinijeva 11
Zagreb"
Ivo Lola Ribar - PISMO SLOBODI TRAJKOVIĆ
Pismo koje je napisao svojoj djevojci Slobodi Trajkovic. Nije ga nikad dobila - ubijena je prije nego sto je on poginuo.
"Najdraza jedina moja!
Pisuci ovo pismo ja se pouzdano nadam – optimista sam, kao i uvijek! - da te ono nikad nece stici vec da cemo se nas dvoje vidjeti i uvijek ostati zajedno. Jer ovo pismo je zato i pisano.
U ovom trenutku, kada polazimo u posljednju, odlucnu etapu boja od kojeg zavisi, pored ostalog i nasa licna buducnost i sreca, - zelim da ti kazem nekoliko prostih i jednostavnih stvari.
U mom zivotu postoje samo dvije stvari: moja sluzba nasem svetom cilju i moja ljubav prema tebi, najmilija moja. Nasu srecu i zivot koji smo htjeli nismo, kao ni milioni drugih, mogli ostvariti izolovano, vec samo preko nase borbe i nase pobjede. I zato su te dvije stvari u sustini, u meni samom, jedno.
Znaj duso, da si ti jedina koju sam volio i koju volim. Sanjao sam i sanjam o nasoj zajednickoj sreci - onakvoj kakvu smo zeljeli, o sreci dostojnoj slobodnih ljudi. To je jedina prava sreca, jedina koju treba zeljeti.
Ako primis ovo pismo - ako dakle ja ne dozivim taj veliki cas, nemoj mnogo tugovati, najdraza! U svijetu u kome budes tad zivjela, naci ces, uvijek ziv, najbolji dio mene samog i svu moju ljubav prema tebi.
Za tebe sam siguran da ce tvoj put biti prav i onakav kakav mora da bude. Na njemu, na putu zivota naci ces osvetu i srecu.
Mnogo, mnogo te volim, jedina moja! I zelim da nikad ne dobijes ovo pismo, vec da zajedno s' tobom docekam veliki cas pobjede. Zelim da te svojom ljubavi ucinim onako srecnom kao sto to zasluzujes.
Uvijek tvoj. "
Ovo pismo je preradila za pesmu Korni grupa:
Najdraza moja, jedina moja
Ne stiglo te ovo pismo
Verujem u zivot, videcu te opet
Nadam se, nadaj se
Samo borba za slobodu
Samo ljubav prema tebi
U zivotu mome jos postoje
Nek' u pobedi se u jedno spoje
Ivo Lola, Ivo Lola
Ivo Lola nije sam
S' nama Ivo Lola nije sam...
Ako primis pismo na praznik slobode
Ne daj smrti da nadjaca
Ziveces u svetu sanjanom za dvoje
Ne tuguj, vec raduj se...
Zivot neka put tvoj bude
Sve moje nek' u tebi zivi
Nadji osvetu i srecu nadji
Moja jedina, u sebi me nadji
S' nama Ivo Lola nije sam...
http://www.youtube.com/watch?v=8v_N3_LaUiI
Orginalan naslov glasi: Heinrich Gerlach: "Die verratene Armee", što znači da bi tačniji prevod bio "izdana armija" - što i jeste, jer je odlučeno da je bolje da umre, nego da se povlači.
Hajnrih Gerlah je sluzio kao nadporucnik u 14. tenkovskoj diviziji nemacke armije, koja je ucestvovala u borbama oko Staljingrada, i po svojim secanjima je napisao knjigu koju zelim da vam predstavim, jer nam govori o perspektivi onog drugog coveka - coveka koji je iz bilo kog razloga na suprotnoj strani od nas, a koju smo tako cesto skloni da prenebregnemo ili namerno ne vidimo, pa i u najbanalnijim situacijama.
Knjiga je napisana zanimljivo i tankocutno - ne bavi se ratnim planovima, politikom, niti bilo cim slicnim. Samo covekom, obicnim vojnicima i njihovim razmisljanjima i osecanjima i onim sta se dogadja u svemiru jedne duse. Za trenutak se nadjete u redovima okruzenog okupatora, i osetite njegovu bol, i razumete zasto ruski vojnik daje cigaru zarobljenom nemackom vojniku.
Ovo nije prica o opravdavanju, ili zanemarivanju cinjenica ili necijih dela i nedela (nista ne moze ukinuti bilo ciju odgovornost za sopstveno delovanje) - to je prosto prica o ljudima i okolnostima, koje u velikoj meri mogu da budu drukcije od nasih, pa proizvode i drukcije reakcije. Ali je bol kod svih isti.Nadam se da ce vam ovi odlomci bolje docarati o cemu zelim da razmisljamo.
"Ja ne snivam starih dna srecu, ja bezim, ni osvrtati se necu."
" Uklanjanje versajske besmislice, Rajnska oblast, Saar, Austrija - to je bilo pravedno i lako resavano. I sve na miroljubiv nacin! kakvo cudo sto su ostali zavidjali. Zato je Poljake trebalo udariti po prstima. Oni su zaista, ako je verovati Gebelsu, postali drski. "Policijska akcija!" rece Gering, pa i nije bilo vise od toga...Zatim je dosla Francuska. Medjutim, pre no sto je to coveka moglo uznemiriti, vec je sve bilo proslo. I, gotovo bez zrtava! A vec se mogao sagledati i dan kad ce i Engleska izgubiti volju. Ne, to zaista nije bio rat..Dok onda nije izbila stvar s Rusijom...Endrigkajt je jos uvek osecao ledeni strah u kostima u casu kad je iz zvucnika slusao Hitlerov poziv: "Najvise sest nedelja! kako se vikalo. "Za Bozic smo kod svojih kuca!" A sada su sedeli jos uvek tu, podaci o gubicima vec se davno nisu objavljivali, a nikakav kraj se jos nije mogao nazreti. I tako se, djavo da ga odnese, uletelo u svetski rat, da se nije ni znalo kako..."
" Nalazimo se u drugoj godini poduhvata, koji je nakad nazvan ruskim pohodom...Velike su reci vec zvucale prazno, pa i velike su stvari, za koje se zapravo poveo ovaj rat, izgubile na sjaju i snazi. Nemila nevolja i suvise je obuzimala ljude, a da bi bili spremni da misle dalje od svojih vlastitih zivota i onog sto je s njim vezano. U svemu drugom ljudi su se prepustali neizbeznosti, na koju su svikli, a koja se nazivala duznoscu. Porivi unutrasnje bestije, govorio je Brojer."
"A danas odjednom ovo naredjenje, koje ih je isteralo iz njihovog, protiv zime osiguranog bunkera, koji su izgradili nedeljama u napregnutom radu s nadom da ce se ovde konacno skloniti i smiriti. Sta naziva vojnik smirenjem u prisustvu neprijatelja: mesto na kome se mozes ispruziti na spavanju, ugrejati svoju kafu, pisati kuci pisma; mestance, koje posedujes, gde si kod kuce posle dugih meseci marsiranja i borbe, i borbe i marsiranja. I jazbina u bunkeru moze biti domovina. I do poslednjeg daha branili bi, kad bi trebalo, ove jazbine kao i samu domovinu. A onda je iznenada doslo do toga da treba otici napolje u noc, u zimsku studen, napolje na zaledjene ceste, na mars u nepoznato. Doslo je naredjenje, a mali infanterist ne sme da pita, on mora slusati, mora marsirati. Lako je naredjivati, tesko je marsirati. Beskrajne kolone marsiraju kroz noc..."
"Armija zeli da se o svemu tome trupama ne kaze nista!" , zavrsi on."Pa to je i pravilno", prihvati Unold. "Ne valja kad vojnik previse zna. To samo podkopava borbeni moral.""Vi tako mislite?", pukovnik vrati sliku na njeno mesto, pa se okrene. "Moje nacelo je zapravo uvek bilo ; poverenje za poverenje! Ono je pokazalo svoju vrednost u najgorim polozajima. A sto se morala tice - nista ne razbija moral jedne trupe vise od lazi. A i precutkivanje je laz. Ali cemu price, pa to je naredba..."
"Jer sruseni "Ju" (avion) je pravi Bozji dar. On moze da krije u sebi ili mast ili cokoladu ili hleb! Dvadeset tona hleba! Nocu su cesto sanjali o tome u svojim bunkerima. Moze imati i municiju ili gorivo. Ali o tome nije niko sanjao."
"Eh, dragi gospodine zupnice Petere! Trebalo bi citav dan vikati u nebo, kad bi jos imali srca. Ali ko jos sebi sme ovde priustiti srce..." Peters jos uvek nije progovarao, nije mogao pronaci nijednu rec. Ali eto neceg tu sto se u njemu upalilo. Oziveti mrtve - to je to! On mora oziveti mrtve, sva ta zamrla srca. I ovog mladog lecnika ovde, koji jos izgleda da je ziv, a ipak je u stvari vec mrtav - umro od Staljingrada."
"Brojer je osetio da je Staljingrad vec odavno postao vise nego geografski pojam, da je vec prevazisao prostor i vreme, da mu niko ne moze izmaknuti, pa makar pobegao u najudaljeniji kutak sveta. Svako, koga se dotakao dah ovog ogromnog zrtvenika, zigosan je za ceo zivot. Nema vise stvaranja, delatnosti i planova bez Staljingrada. Nema ni jave ni sna bez Staljingrada. Trenuci u zagrljaju voljene zene - Staljingrad! Pogled u svetle decije oci - Staljingrad! Nikad, nikad vise utehe zaborava..."
VIŠE TE NE VOLIM
Više te ne volim...Da, banalnog li kraja.
Banalan je ko život, banalan ko smrt.
Pokidaću tu žicu romanse očaja,
polomiću gitaru - čemu savez krt!
Samo naš pas, čupavko naš da shvati neće
zašto ti mudruješ i zašto sam ja nem.
Iz moje sobe - odmah tvojoj dveri kreće,
od tebe, opet, - on skače na moju dver.
Može se skrenuti od raspinjanja stalnog...
Sentimentalna kuco, još si zelen, znaj.
Ja neću da padnem na tu sentimentalnost.
Da muke produžujem - i odlažem kraj.
Sentimentalnost nije slabost - nego zločin,
kad smekšaš opet ko u zaručenja čas,
i probaš, stenjući, predstavu da počneš
koja se zove tupavo "Ljubavi spas".
Ljubav se spasava još prvih njenih dana
od dečjih "nikad!", "uvek!" - što su vatre plod.
"Bez obećanja!" - vozovi tad viču nama.
"Bez obećanja!" - zuji telgrafski vod.
Koluti dimnog neba, polomljene grane
uvek su opomena zanesenim tada,
da velik optimizam - otkriva neznanje,
da više ima nade - kad se manje nada.
Humanije je prvo trezveno sve znati,
beočug svaki s lanca metnuti na tas.
Ne nuditi nebesa, al bar zemlju dati,
ne ići čak do groba, al dati bar čas.
Humanije je nikad ne izreći "volim...",
strašno je kad ta usta izgube svu draž,
kad potom prazna reč, i podsmeh te zaboli,
i lažno puni svet kad shvatiš da je laž.
Bez obećanja...Ljubav je - neostvariva.
Zašto u obmanu da vodiš ko u raj?
Lepo je priviđenje dok nije isparilo.
Bolje je ne voleti kad već sledi - kraj.
Skiči naš jadni pas do umopomračenja,
po mojim vratima i tvojim šapom grebe.
Za to što ne volim te ne tražim oproštenje,
molim oprosti mi što voleo sam tebe.
1966.
UVEK ĆE DA SE NADJE ŽENSKA RUKA
Uvek će da se nađe ženska ruka
blaga i laka, ko lek tvojih muka,
da žali te i malčice te voli
i, kao bratu, smiri tvoje boli.
Uvek će da se nađe žensko rame,
da umiriš na njemu dah svoj plamen,
da staviš na nj lakomislenu glavu
i poveriš mu moru grozničavu.
Uvek će da se nađu ženske oči,
da iz njih melem na tvoj bol se toči,
da iscele te sasvim, il bar malo
i sve zlo vide koje te spopalo.
No ima, znaj, i takva ženska ruka
što, kad ti takne čelo puno muka,
ko sudbina i večnost njega dira,
ko izvor sušte nežnosti i mira.
No ima, znaj, i takvo žensko rame
što, ko zna zašto, do večnosti same,
a ne za jednu noć je tebi dano,
i ti si sve to pojmio već davno.
No znaj, postoje takve ženske oči
što kao da ih uvek suza moči,
a pogled njihov, sve dok živš, to je
pogled ljubavi i savesti tvoje.
Ali sam sebi ti si izvor muka
jer malo su ti to rame i ruka,
te tužne oči, i pogled im mutan...
Ta izdao si njih toliko puta!
I kazna stiže - mira nemaš više.
"Ti izdajniče!" - šiba te gnev kiše.
"Ti izdajniče!" - granje ti put preči.
"Ti izdajniče!" - odjek šumom ječi.
Koprcaš se i grcaš, duh ti stenje,
i ni sam sebi ne daš oproštenje.
Jedina, kraj svih uvreda i muka,
oprostiće ti ona čista ruka.
I sad, i opet, do večnosti same,
oprostiće ti samo ono rame
i one oči prepune žalosti
za svaki čin tvoj, čak i neoprostiv.
1961.
| « | Maj 2025 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | 2 | 3 | 4 | |||
| 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 |
| 12 | 13 | 14 | 15 | 16 | 17 | 18 |
| 19 | 20 | 21 | 22 | 23 | 24 | 25 |
| 26 | 27 | 28 | 29 | 30 | 31 | |
- Februar 2013 [7]
- Januar 2013 [5]
- Decembar 2012 [4]
- Jun 2012 [2]
- Maj 2012 [3]
- Mart 2012 [5]
- Februar 2012 [5]
- Januar 2012 [2]
- Decembar 2011 [5]
- Novembar 2011 [3]
- Avgust 2011 [2]
- Jul 2011 [8]
- Maj 2011 [2]
- April 2011 [5]
- Mart 2011 [63]
- Februar 2011 [84]
- Jaroslv Ivanškjevič – GODINA 1932,XXXVII
- Vitomir Nikolic - ODMETANJE
- Stevan Savić- ODGOVORI
- Mječislav Jastrun - SREĆA
- Antoni Slonimski – NOKTURNO
- Enes Kišević - SNIJEG U OČIMA
- Ljubica Pupezin - PODSETNIK (odlomci)
- Ivan Ahmatjev - iz SEST PESAMA
- Erih Marija Remark - "Crni obelisk" odlomak
- Zvonimir Golob - POGLEDAJ PATKE, DRAGA
