poezijakojuvolim

Pred slikom tvojom zamišljen stojim

I budan sanjam nestali san,

A srce dršće ko slabi listak

Kad jednom stigne jesenji dan.

Da l ljubljah nekad plamene oči,

I kosu crnu, i usta ta_

O, kad to beše? Sećam se, sećam,

Od tada prođe vekova tma.

Al onda dani vedrije sjaše,

I slađa beše sanjiva noć,

I ja sam onda drukčiji bo,

I ljubav moja, i vere moć.

I sve se sruši. Kroz život bludim

Podobno seni, hladan ko kam,

A uzdah ječi ko vetar burni

Kad jekne noću kroz srušen hram.

Il zar da nade zasnivam nove

I hram da srušen obnavljam ja?

Prošlo je, prošlo! Svetinje neam,

A s njome nesta i vera sva.

KONJ ZELENKO ROSNU TRAVU PASE

Konj zelenko rosnu travu pase;

Za cas pase, za dva prisluskuje

Gde devojka svoju majku moli:

"Ne daj mene, majko, za nedraga!

Volim s dragim po gori oditi,

Glog zobati, s lista vodu piti,

Studen kamen pod glavu metati,

Neg s nedragim po dvoru seteti,

Secer jesti, u svili spavati."

DUGE NOĆI

Oj, na one duge noći

Ko ne ljubi crne oči,

Ne pada mu san na oči,

Već mu pada jad na srce.

DEVOJKA SE TUŽI ĐULU

Đul-djevojka pod đulom zaspala,

Đul se kruni, te djevojku budi.

Djevojka je đulu govorila:

"A, moj đule, ne kruni se na me!

Nije meni do štano je tebi,

Već je meni do moje nevolje:

Mlad me prosi, za stara me daju.

Star je vojno trula javorina:

Vjetar duva, javorinu ljulja;

Kiša ide, javorina trune.

Mlad je vojno ruža napupila:

Vjetar duva, ruža se razvija;

A od kiše biva veselija;

Sunce sija, ona rumenija."

TO JE BLAGO, ŠTO JE KOME DRAGO 

Snijeg pade na behar na voće,

Da Bog dade svakom, tko što hoće!

A i meni, što je meni drago.

Volim drago, neg carevo blago!

Što je meni sve carevo blago,

Kad je nemam što je meni drago?

Njoj će biti

dvadeset osam leta,

kada se vratim s toplim osmehom oka,

na dlanovima - s prolećem sveta,

na leđima - s dva Gola otoka.

Njoj će biti

dvadeset osam leta,

- setno osmehnut na povrede

kada se vratim u život sveta,

i kada budemo sreli poglede.

Kada mi kaže glasom blagim,

- nisi iziš`o iz srca moga.

Naprotiv, više te volim, dragi.

Bila sam željna pogleda tvoga.

Il, možda, neće mi reći ništa,

- biće joj oči hladne i neme,

- puste ko siva, zgasla ognjišta

čiju je vatru gasilo vreme.

Njoj će biti

dvadeset osam leta,

kada se vratim s toplim osmehom oka,

na dlanovima - s prolećem sveta,

na leđima - s dva Gola otoka.

Ona ima ruke od trave.

Ona ima glas od vetra i žita.

Ona ima oko od kiše.

Zašto sam izmislio da se ne vratim?

Ona ima grudi od ruže.

Ona ima koleno od belutka.

Ona ima kuk od snega i ribe.

Zašto sam izmislio da se ne vratim?

Ona ima smeh od lišća.

Ona ima hod od vode i peska.

Ona ima kožu od protegnutog labuda.

Zašto sam izmislio da se ne vratim?

Ona ima kosu od mojih prstiju.

Ona ima mozak od mojih godina.

Ona ima sluh od mojih koraka.

Zašto sam izmislio da se ne vratim?

U mojoj glavi stanuješ: tu ti je

Soba i mali balkon s koga puca

Vidik na moje misli najtajnije.

Ponekad slušaš kako mi zakuca

Srce ko živi leptir iz kutije.

Ja ti odškrinem vrata: niz basamke

Silaziš u vrt za kog niko ne zna.

Na povetarcu lebdiš poput slamke.

(Dok za to vreme, možda: neoprezna

Stojiš na nekom rubu, ispred zamke...)

Nekad (u mojoj glavi dok baš skačeš

U morsku penu, ispod sunca, gola)

Spazim te kako po kiši preskačeš

Barice i sva u blatu do pola

Žuriš na poso s licem ko da plačeš.

Prolazi dan za danom i sva svota

Vremena tvog se po dva puta zbira:

Pa pola oko moga klupka mota.

Vidim sa tvog lica punog mira

Da ne znaš kako živiš dva života.

U mojoj glavi stanuješ i dubiš

Crne i bele hodnike za moje

Misli: kako mi bežiš il me ljubiš?

Van tebe druge misli ne postoje.

Samo dok spavam ti se nekud gubiš...

Ja ne znam kud ovo idu dani moji,

ni kuda vode ove noći moje.

Ne znam.

Ni otkud magla ružna

na sve što se čekalo,

ni otkud nemar jadni

na sve što se radilo,

ni zaborav otkuda,

žalosni na sve što se ljubilo.

Magla.

Ko će da mi kaže noćas, šta meni znače

lica i stvari i spomeni minulih dana?

I kuda idu ovi dani moji

I zašto bije tamno srce moje?

Kuda? Zašto?

Skinite mi aureolu

teška zlata što me peče

prođe život sav u bolu

i samoći; ide veče;

skinite mi aureolu.

I dajte mi tihu sreću

da se ide svojim poljem,

kada kući puti skreću,

živi brižno nada boljem;

o dajte mi tihu sreću.

Skinite mi aureolu

strašna zlata što me peče

Ja sagibljem glavu holu.

- Zateć će me sama veče

skinite mi aureolu.

U sumrak pevaju devojke. Njini su glasovi meki i dahnu svežinom cveća i ljubavi.

Njina je pesma blaga, kao kad behar opada. Ona ima nešto od mojih ljubavi:

davno, toplo i lepo. Ona podseća na sarajske sumrake, kad jablanovi sjaju u crvenu

zlatu, kao vitke ponosne žene.

Kao rumene latice zasipaju me glasovi. Pevaju devojke. Pevaju lepo.

To liči na pozdrav od starih prijatelja, na spomen onoga što proživih u ljubavi i zanosu.

One pevaju, u suton, kao sreća moja da mi rupcem maše.

Ali srce je moje tamno jezero, koga ništa ne diže i u kom se niko ne ogleda.

Kakve li su tvoje misli

dok ja smišljam

kako da te pitam za njih

za te misli

sakrivene

iza tvoga mirnog lica

na koje se privikavam.

Eto ležiš

Evo ležim

oko nas je besposlena romantika

nož u zidu

i haljina tvoja njime

samo meni na videlu

prikovana

Ja slušam tvoje srce

ono mojoj ljubomori malo kaže

ja hoću tvoje misli

ja hoću da uništim zadnju kap

u tvom tajnom kapilaru

gde se krije

povremeni san o njemu

o detinjstvu

o slobodi

Ja hoću tvoje misli

sakrivene

iza tvoga opasno lepoga lice

na koje se ubistveno privikavam

A ti ćutiš

Nema leka

Šta će ti devojčice

To tek uzbrano cveće

Šta će ti devojko

To cveće što sahne

Šta će ti lepa ženo

To cveće što kopni

Šta će ti starice

To uvelo cveće

Čekam pobednika.

Ne plače samo čovek

Ja video sam ptice

Video sam lišće i vetar i kišu

Kako plaču

Ne plače samo čovek

Ne peva samo čovek

Ja čuo sam pev kamena

I biljke kako pevaju

Svojim sam ušima čuo pesme vetra i lišća

Ne peva samo čovek

Ne voli samo čovek

I more i jedra

I sunce i polja skroz

Skroz su zaljubljeni

Samo je čovek velika samoća

Čovek na smrt osuđen

Misao na smrt ga razara

Ono što ste propustili u životu, ne možete nadoknaditi brzom,

sumanutom vožnjom.

Ne pretičite pametnije od sebe.

Prava vozačka takmičarska disciplina zove se - ko će duže, a ne ko će brže voziti.

Ako još niste otplatili kola, mislite malo i na vaše jadne žirante.

Nemojte ih dovoditi u nepriliku da ne znaju da li da više žale vas ili sebe.

Ne zaboravite:

Mnogi nikad više ne bi vozili brzo, ali, nažalost, takvu priliku više neće imati.

Volim da putujem. Ali pri tom ne mislim na putovanje u onom mondenskom smislu, danas tako često korišćenom po rubrikama “Džet-set” i “Zabava”, u kojima prosto ne možete da se odbranite od preporuka za krstarenja, divne šoping ture po Aziji i Latinskoj Americi, te silom odlepljujete ruke od tastature da odmah ne otkucate broj svoje kreditne kartice i rezervišete mesta – jer iako svi ti fensi ljudi očito smatraju da vi ne znate šta je to lepo i u čemu biste mogli da uživate, vi ipak raspolažete sa zavidnim zalihama preostalog razuma da znate da je budžet jedina razlika u ukusu između njih i vas. Ali zar to nije baš divno što se posle svih nedaća vi držite tako dobro, da naš džet set smatra da ne idete na ta divna putovanja samo zato što ste škrtice koje bi radije da sede na parama, nego da im vetar mrsi kosu na Volgi? Elem, da se vratim na početnu tvrdnju – prosto volim da se vozam. Eto! Kad sam bila mala i ničim drugim nisu mogli da me umire – stavljali su me u kola i ja bih momentalno zaspala, ostavljajući njih da me vole vozikajući se okolo bez ikakvog drugog cilja osim mog mirnog sna.

Osim umirujućeg dejstva koje brundanje motora i miris benzina očigledno imaju na moju psihu, volim da putujem i zato što je to uvek nešto novo – nove kuće, novi ljudi, predeli. Pa makar i pedeset puta prošla istim putem, uvek se nadje nešto što do tada nisam videla, ili se promeni ugao pod kojim svetlost pada, ili je drugo vreme, bilo šta. Osim putovanja magistralom do Beograda.

Svo moje zabavljanje sa traženjem ostataka rascepkane srpske duše u starim kućama i vajatima, ili otkrivanja da još ima ljudi koji su zadržali identitet, pa im kuće i dvorišta pune oči i srca prolaznika – baš svo prestaje sa uključenjem na Ibarsku magistralu. Znam da me tu čeka Predrag.

Ploča je mala i siva, na metalnom ramu za koji je brižljivo zalepljen buketić od veštačkog cveća. Kad gledate sve te spomen-ploče na mestima pogibija, ne možete da ne vidite s kojom brižnošću je učvršćeno cveće – lepljivom trakom, vrpcom, u metalom okviru….Kao da se sva bol prenela u to čvrsto, pažljivo omatanje buketića i osiguravanje da ne spadne, kao da treba svima da kaže koliko je pokojnik voljen.

Ni dvesta metara dalje je Nenad. Na kraju šumarka, u hladovini. Veliki buket je bezbrojnim omotavanjem pričvršćen za stablo koje je prihvatilo poslednji njegov uzdah i čuva ga u krošnji, ako ko ume da čuje. Dvadeset pet godina nije trebalo da iskrvari tu, trebalo je da se tu ljubi. Ali ni pet stotina metara dalje čeka Srđan.

On je znao sve o ljubljenju. Ima lepo, mirno lice s punim usnama. Ali valjda svi imaju mirno lice kad se savremenom tehnologijom utisne na kamen. Jedino nemaju svi tako lepa usta, s četrdeset dve on je već otkrio koliko radosti je u običnom poljupcu kad ga daješ svom detetu. Gde si žurio, Srđane?

Mlađan nije žurio. On se odmakao celih sedamsto metara, uvek je bio specifičan i svojeglav, s neodoljivim šarmom zagonetnog mušakrca. A u suštini uopšte nije bio zagonetan, samo je malo pričao. I suviše popio te večeri. Ko ne bi – rodio mu se sin. Samo se to ne slaže sa volanom. Slaže se sa pažljivo odabranim buketićem stavljenim u mramornu vazu ispod ploče.

A Mrđan ….i Boško…i Nikola….i Vojin…Nisu stigli ni u mislima da se raduju sinovima. Jedan mrak, jedna izbočina na putu, jedna noga na gasu i jedan prasak. Mislite da je to bilo od kola? Ja mislim da je od srca koja su se slomila i izlila tugu toliko veliku da se čini da ta noć nema kraja. Njihove slike su  na jednoj ploči, buket je jedan, samo se bol učetvorostručila.

Posle toga ne mogu da gledam neko vreme kroz prozor autobusa, ali me grize savest – čekaju me oči Boška, Mitra, Nikole, Petra……Tek na ulazu u gušće naselje, ploče se razređuju i nestaju, ponovo se pojavljuju kuće, ljudi….svetlo.

Naravno da se oni ne zovu ovako kako sam ih ja nazvala, ne mogu da stignem da tačno pročitam imena i prezimena…..Samo prolazim kroz tužni špalir očiju koje mi govore “Ja sam BIO” , i ne mogu da im ne govorim “znam, znam, znam…”. I uopšte ne mogu da se setim  šta sve to još ima od izlaska na magistralu do prvih oblakodera. Kao da ulaziš u tunel bola….joj, Srdjane-Ðurdevdane, joj, Mrdjane-Mitrovdane, joj, Mladjene-Ilindane….Uvek moram posebno psihički da se spremim za taj deo puta. I razgovor.

Jer oni kažu i “Nisam morao da budem BIO, mogao sam još da budem JESAM.”

Znamo li i to?

Ili i dalje žurimo, pijemo, ne pazimo……

Čujem da se neki zalažu da se te ploče uklone. Ja sam protiv. Te ploče govore. Ja sam za to da naučimo da ih čujemo, da se ne navikavamo na njihovo prisustvo. Ja sam za to da svi upoznaju Predraga, Nenada, Srđana, Mlađana…..i da ih slušaju.

Nisu morali.

Mi ne moramo.

 

ZNANJE I BOGATSTVO

Narcis i ruža dijelom istog vrta nisu,

Znanje i htijenje skupa ne idu nit` će.

Tko li znanje ima, lišen je prohtjeva,

Malo li je znanja u onog ko zahtijeva.

• Februar 2013 [7]
• Januar 2013 [5]
• Decembar 2012 [4]
• Jun 2012 [2]
• Maj 2012 [3]
• Mart 2012 [5]
• Februar 2012 [5]
• Januar 2012 [2]
• Decembar 2011 [5]
• Novembar 2011 [3]
• Avgust 2011 [2]
• Jul 2011 [8]
• Maj 2011 [2]
• April 2011 [5]
• Mart 2011 [63]
• Februar 2011 [84]

• Poezija [192] 
• Muzika [3] 
• Kazivanja [3] 
• Knjige [7] 
• Moja poezija [0] 
• Generalna [0] 

• Jaroslv Ivanškjevič – GODINA 1932,XXXVII
• Vitomir Nikolic - ODMETANJE
• Stevan Savić- ODGOVORI
• Mječislav Jastrun - SREĆA
• Antoni Slonimski – NOKTURNO
• Enes Kišević - SNIJEG U OČIMA
• Ljubica Pupezin - PODSETNIK (odlomci)
• Ivan Ahmatjev - iz SEST PESAMA
• Erih Marija Remark - "Crni obelisk" odlomak
• Zvonimir Golob - POGLEDAJ PATKE, DRAGA

• Kazivanja
• Moje fotografije
• onakojajeste - Snezana Nesic