poezijakojuvolim

U pesme skriven ko u šume,

u lišću reči i travi duše,

ja čekam da i zver razume

u mome grlu krik ugušen.

Kricima mrtvim zvona zvone,

mozak, ko nebo, naoblačen.

Suze mi kao zveri gone

a nemam kome da ih plačem.

I čujem svoje krike nove,

probijaju se kroz sve straže.

Dobro je što ih u grlu love

jer nemam kome krik da kažem.

Ostadoh te željan jednog ljetnjeg dana,
O, srebrna vodo, iz tuđega vrela.
To je bilo davno.
Svaka mi je staza danas obasjana
Suncem i lepotom. Sreća me je srela.
Iz stotinu vrela žeđ moja sad pije,
Al` mira ne nađoh nigde, jer me nikad
Vatra prve žeđi ostavila nije.

(1920)

Blijeda kandila ponovo zapalio kesten

a bagrem poput četrdesetgodišnje žene

procvjetao po drugi put

Duga i teška bit će ova jesen

razbludni svibanj u rujnu

tek obris minulih oblika i boja

Nježno drugo cvjetanje

bez grmljavine i strasti

što ne ljubi usne već obraz

U ljubavi ugašena ljubav

koja iznijeti ne može svoj plod

Al ipak ohrabruje

ovo samozaboravno cvjetanje

jer i ti ne čekaš bezvoljno

teret prolaznosti što pada na srce

i s radošću stalnog početka iznova

grabiš vrijeme koje odmiče

Jer ništa nije kasno 

Neću da idem ovom stazom

Na kojoj vene opalo lišće;

Tu je na svakom koraku

Sve dublja, sve maglovitija jesen.

Navratiću tamo gde je zelenilo,

Na izvor

Oko kojega cvetaju bojom neba

Nevini nezaboravci

I sećanje u tišini usnama traži

Tvoje ime.

Kad uzdahneš, ne uzdišeš dah,

već dušu moju izdišeš,

Kad plačeš, nenežno nežna,

krv se mog života rastače.

Ne može biti

Da me voliš, kao što kažeš,

Ako u svom moj život razaraš;

Ti se najbolji deo mene.

Nek mi tvoje zloslutno srce

nikakvo zlo ne smišlja;

Sudba može preuzeti tvoju ulogu

i tvoje strahove ispuniti;

Ali pomisli da smo se

Tek na stranu okrenuli da usnimo;

Oni koji jedno drugo odražavaju

živim, nikad se ne rastaju.

Kad četrdesetu prođeš, u noći

probudiš se, pa zatim pozadugo

ne možeš zaspati. Svoju sobu gledaš

tamo u mraku. Pomalo razmišljaš

o nečem. Ležiš otvorenih očiju

ko kasnije u grobu. To je raskrsnica

na kojoj život menja kolosek.

Čudiš se da si između zemlje i zvezda

živeo. Ljutiš se na jedno malo ništa.

Igraš se s njim. Dosadi ti. Izgubiš ga.

Tad obično čuješ s ulice kakav šum.

Po zvuku svakom prepoznaješ šta znači.

Ni tužan čak nisi. Tek trezan, oprezan.

Malo nemiran. Zatim odjednom uzdahneš

i okreneš se zidu. Zaspiš.

Ne znam o čemu šuška grana

u jesen bez lišća, ko skresana?

I ne znam najlepše jezero čemu

kad živih riba nema u njemu?

U praznoj sobi za koga hitra

sjaj što na oknu prozorskom titra.

Što u ormaru haljine vise

kad nema: "Ovu? Sviđa li ti se?"

Što me ko živa gledat spopala

ta cipelica bez tvog stopala?

I za kog svira muzika vani

u ispražnjenoj pustoj dvorani?

I zar zraka ima cilj makar mali

kad nema koga da je natrag zrcali.

Na stolu meso - kruh, šta vredi

kad te ne mogu moliti:"Jedi..."

....Nedostaješ. Na sebe se ljutim.

Bezvoljno sedim. Nesretan. Šutim.

Ne nalaze mesto telo - srce,

ni ruka ruku, ni lice lice.

Kad ćeš kući doći?

Sama sam. Krevet i pokrivač mogu dati,

ma tko može u mene spavati

i pružiti mi nakratko svoje biće,

na dva-tri sata snagu i mišiće.

Samo ljubav ne! Onda nema bega,

dade mi telo i natrag uzme njega

pa ću nemoćna i nesretna biti

i samu sebe možda uništiti.

Na samom sam nejasnom

Početku jednog dana

Po kome časovnik kucka,

Nežno, kao po grnčariji,

Da mu obezbedi budućnost.

Okružen sam tišinom

Kao u staklenoj bašti,

Gde moj bol treba da sazri.

Nije moguće da sam

Uzalud čekao zoru.

Mora da i za mene

Nešto treba da počne.

*

Veče razmišlja u svojoj senci

Kao sklopljene oči,

Rađaju mu se tužne misli

Kao sovuljage.

Priznajem noć, i čekanje. 

Pritiskam staklo obema šakama i čelom.

Tako dotičem pejzaž,

Dotičem ono što vidim,

A, to što vidim uravnotežuje

Čitavo moje biće što ga pritiska.

Ogroman sam u poređenju sa svim tim što se spolja

Opire pritisku moga tela;

Već moja šaka, sama samcita, skriva tri kuće.

Ogroman sam,

ogroman...

Čudovišno ogroman.

Čitavo moje biće pritiska

Sve to što se napolju združilo protiv mene.

Oh kako je slaba ljudska moć

da ako sreće hoće

ni časa ne može dodati,

ni čas izgubljen dozvati.

Al ako nesreća dođe

pridodamo joj svoju snagu

i učimo je veštini i međi,

sama preko nas da napreduje.

See the stone set in your eyes
See the thorn twist in your side
I wait for you

Sleight of hand and twist of fate
On a bed of nails she makes me wait
And I wait without you

With or without you
With or without you

Through the storm we reach the shore
You give it all but I want more
And I'm waiting for you

With or without you
With or without you
I can't live
With or without you

And you give yourself away
And you give yourself away
And you give
[ From: http://www.elyrics.net/read/u/u2-lyrics/with-or-without-you-lyrics.html]

Kao gonič kad goni, kao lovac kad lovi,

na ledenoj ledini i na čistoj čistini,

moja muka me muči i moj bol me boli.

Vetar je stao, miriše i prašina. Prošlo je vreme cveća.

Kad padne veče, isuviše sam umorna da bih se očešljala.

Sve su stvari još tu, ali mi njega nema, i sve je sad uzalud.

Htela bih nešto da kažem; suze mi prestižu reči.

Kažu da je u Čuang-kiju proleće još uvek lepo.

Volela bih da tamo otplovim u svome lakom čunu,

ali ne bi, bojim se, podneo teret mog bola.

Sunce izliveno od tuča, večernji oblaci kao isklesan mramor.

Gde je sad on?

Magličasta svetlost kao da prlja vrbe.

Šljiva se rascvetava, svirala jadikuje.

Proleće. Sanjari se. A ja - premnogo znam.

Novogodišnje veče. Raspusne svetkovine.

Ugodno reme, bez kiše u brazdi povetarca.

Prijatelje svraćaju, zovu me da jašemo, da vozimo kočije.

Hvala im, ali nisam više za pesmu i za piće.

U Prestonici - radost.

U mojoj odaji - isuviše vremena za mene samu.

Sećam se jedne druge novogodišnje večeri,

kada sam stavila kapu od zelenog perja,

i opasala uski, kao sneg beli pojas, nitnama zlatnim prošiven.

Ta kapa it aj pojas mogli su da se nadmeću

sa svakojakom lepotom.

Sad sam već oronula, vetar mi mrsi kose, sleđene na slepoočnicama.

Ne usuđujući se da zađem među cveće,

tumaram pokraj tuđih zastora,

prisluškujem šta drugi zbore, i čemu se to smeju.

 

Trava može da svene,ali joj koren ne mre,

tek kad proleće dođe,ona opet živahne.

Samo se bol, dok mu koren traje,

čak i bez proleća rađa iz sebe samog.

Vinom i cvećem pretvaramo časove u večito proleće.

Ali ovu noć neće razvedriti Mesec:

moraš da je ozračiš sam.

• Februar 2013 [7]
• Januar 2013 [5]
• Decembar 2012 [4]
• Jun 2012 [2]
• Maj 2012 [3]
• Mart 2012 [5]
• Februar 2012 [5]
• Januar 2012 [2]
• Decembar 2011 [5]
• Novembar 2011 [3]
• Avgust 2011 [2]
• Jul 2011 [8]
• Maj 2011 [2]
• April 2011 [5]
• Mart 2011 [63]
• Februar 2011 [84]

• Poezija [192] 
• Muzika [3] 
• Kazivanja [3] 
• Knjige [7] 
• Moja poezija [0] 
• Generalna [0] 

• Jaroslv Ivanškjevič – GODINA 1932,XXXVII
• Vitomir Nikolic - ODMETANJE
• Stevan Savić- ODGOVORI
• Mječislav Jastrun - SREĆA
• Antoni Slonimski – NOKTURNO
• Enes Kišević - SNIJEG U OČIMA
• Ljubica Pupezin - PODSETNIK (odlomci)
• Ivan Ahmatjev - iz SEST PESAMA
• Erih Marija Remark - "Crni obelisk" odlomak
• Zvonimir Golob - POGLEDAJ PATKE, DRAGA

• Kazivanja
• Moje fotografije
• onakojajeste - Snezana Nesic