poezijakojuvolim

Uz ratnu njegovu odeću ostajem priljubljena;

dotiču nam se suzni obrazi.

Jeda se moraju dići,

dok ima još večernjem vetra.

Ne treba tugovati, kažu,

zbog kratkih rastanaka.

Ali koliko kratkih rastanaka

može moj jadni život da izdrži?

LJEU JU SI 

Često se zažali zbog nehajnih reči,

koje nisu dostojne dubokih osećanja.

Kada se jutros pogledasmo nas dvoje,

gledahu se to srca s bezbroj krivudavih brazda.

TU MU

Kad je strast preduboka, na izgled kao da je i nema.

LI ŠANG JIN

Ne zna se šta je lakše ovoga jutra, taj vetrić ili rosa.

Iza zastora, ustajem sama.

Cvrkuće žuja,  cveće se smeši.

Kome li, samo, ovo proleće dođe?

LI JI

Iza zavesa, klokoće kiša bez kraja.

Proleće je pri kraju svojih snaga.

Pod pokrivačem od svile, nepodnošljiva hladnoća petog bdenja!

Kad sanjam, zaboravljam da sam u izgnanstvu;

ali tu blagu utehu zalud čekam.

Reke i  mostovi do u beskraj.

Ne naginji se, tako sam, na ogradu!

Lako je reći zbogom, teško je vratiti se.

Voda se razliva, cveće poleže.

Proleće beži pravo u nebo ili međ ljude.

*

Ćutke, ovako sama, penjem se uz stepenike Zapadnog Paviljona.

Mesec je kao zapeti luk.

U velikom dvorištu, punom platana,

sveža jesen uokviruje moju samoću.

O, neprekidna niti moje misli,

nerazmrsivo povesmo moga bola,

nesavladiva razdaljino,

kako je čudna ta gorčina kojom mi prožimaš srce.

ČEU NHHG JEN

Tek što ustadoh, još pripit od proleća,

kada mi vitka gošća samo dahnu u uvo:

"Jesi li danas trezan?"

I od nežnosti njene, eto, opet sam pijan.

Noću se dižu oblaci.

Noću se trzaju divlje guske.

Njihovo prihušeno kričanje onespokojava noć.

Podno pustih visova, prekrivenih injem vuče se gusta magla.

Jedno belo lice zrači u polutami,

iza usamljene, svetlucave zaese.

Hladan je bledi Mesec.

Hladan je oštri vetar.

Srce se nadima od bola, dok suze presahnjuju.

Za opčinjenu dušu taj bol je neizdržljiv.

Ko može da odoli jurišu svojih misli?

Pogledaj drveće što raste na brežuljku:

svako od njih ima sopstveno srce.

Pogledaj ptice što cvrkuću u šumi:

svaka od njih ima sopstvenu pesmu.

Pogledaj ribe što plivaju u vodi:

jedna vrluda, druga roni.

Vrtoglava je visina planinskih vrhova;

nedokučiva je dubina voda!

Izgled svih stvari dostupan je svakom,

ali je daleko trag njihovog prauzroka.

Kad nam se ljubav zače, ne rastajasmo se nikad,

a sad nam vreme sve više razređuje susrete.

Okrećem glavu i lomim zupce na svome  češlju, te mi je malo lakše.

Otkud to dođe, mili, kada si tako tužan?

Triput mu se obraćam, a odgovora nema.

Da li da ga poredim, avaj, sa gordim borom?

Bojim se, neprekidno, da nije nepostojan.

Ako me ne voli više, biću jedna ribica bačena u mutnu baru,

da nikad ne vidi reku.

Ja sam kao blistava zvezda Severnjača -

hiljadama godina ostaću uvek ista.

A srce moga dragog - ono je kao Sunce što sviće na zapadu

a na istoku leže.

Opčinjen nekom drugom, ko zna koliko me je puta već obmanuo.

Kao razvaljena vrata, moje srce ne može njegovo da zatvori.

TUŽNA PESMA

Tužna se jedna pesma sa mojim suzama spliće,

a pogled u daljinu mojom je čežnjom protkan.

Bdi moje selo u meni, bdi u mojim mislima,

u hrpi mojih snova.

Hteo bih da se vratim, ali ko me još čeka?

Ni čamca nema da bi se reka prešla.

Srce mi, otežalo, ne da više da zborim.

U utrobi se mojoj okreću točkovi kolski.

SRCE USAMLJENIKA

Čun od čempresa, šiban burom, morem leluja.

I srce mi je uzburkano - nigde sna na vidiku.

Imam i vina, hrane, zabave, pa ipak, tajim bol.

Srce mi nije ogledalo, da slika šta drugi žele.

Imam i braće, da me štite. Ali kad im sve rekoh, razgneviše se na mene.

Srce mi nije od kamena, a nije ni prostirka što može da se smota.

Uzalud svi ti obredi kojima borja nema.

Srce mi se rastače, niskost me satire tuđa.

Trpeh i muke, i svakakve uvrede.

Noću mislim o tome, danju izlivam dušu.

O, Sunce, o Meseče, zašto li potamneste?

Tuga se lepi za mene kao košulja neoprana.

U noćnoj tišini, mislim o svemu tome, i žudim za krilima,

da bilo kud odletim.

I govorahu naši stari:

"Čovek ne treba da se ogleda u vodi, nego u drugim ljudima."

Everybody sees some changes
Everybody sheds a skin or two
You won't recognize me
When i get over you

Unattended dreams will breathe life

All my wishes will come true
And there'll be time for everything
When I get over you

When I get over you
The sky will still be blue
And I'll swim there if I want to
When I get over you

I'm setting free the monkey
I'm setting free the lions too
Yesterday's child will grow up wild
When i get over you

When i get over you
The sky will still be blue
And I'll swim there if I want to
When I get over you

I'll be wearing a fairy-tale
I'll walk in glass high-heeled shoes
And there'll be a moral to the story
When i get over you

I'll be the life of the party
I'll misbehave and act the fool
I won't care who knows me
When i get over you

When i get over you
The sky will still be blue
And i'll swim there if i want to
When i get over you

When i get over you
Yeah
The skies will still be blue
I said i'll swim there if i want to
When i get over you...

Che Lan Vien  -  KOSTI DRAKONA

drakon = kaktus vjetnamski

Amerikanci verglaju o miru, mole se Gospodu

i siju oganj s gospodnjeg trona.

Iza njih po zemlji ostaju samo još oštre kosti drakona.

-

Čovek je za njih meta, postavljena da se pogađa.

Šta za njih znači duga na nebu, razvigor, zraci u zjenici vrela?!

O, oni priznaju jedne jedine oblake - dim spaljenih žita i sela!

O, oni hoće da ratari ne drže rala, da tkači ne tkaju tkanja,

da žene ne rađaju decu, da voljeni voljenu ne sanja,

da ubice budu večno u časti, pravda potrana ili sporna,

da na zemlji raste samo jedno cveće:

kosti, kosti, kosti dragona!

Luu Trong Lu - MIRISAĆE ZANOVET

Ležim bez sna, a svud oko mene

Šume zelene, zelene.

Cveće šljive pada mi na lice,

Idem s tobom stazom nesanice.

Sa zanoveti kaplje rosa,

Nad rekom Huong zamire vetar.

Dršće bambus zelen,

Šapućeš mi, a tvoja kosa...

Žurim. Kako beše lep

Naš put kroz voćnjake.

Išli smo preko staza,

Išli smo, osvrćući se.

Neki lagan miris leti

Na bašte sa zanoveti.

Taj miris čuva naše tragove,

Taj miris čuva našu ljubav.

A i danas ležim bez sna,

Davna je reka nestala ko pesma.

Al zanovet još miriše,

Već deset godina, i više,

Otkad ovu zemlju more,

Ove staze, ove gore.

Mirisima oni ne mogu ništa,

Mirisima što žive u nama.

Che Lan Vien - POVRATAK

Za vreme deset godina rata

Celu sam svju zemlju prošao

Stotine sela stotine vrata

U svoje nikad nisam došao

I tek je selo to u koje

Stigoh jutros zaista moje

Ko je ta staričica majka

Što mojoj majci tako liči

Nuynh Anh Tuyen - ČUVAJ SE!

Probijamo se kroz šumu.

U noći kasnoj bez sna

Probijamo se kroz šumu.

A ja se sećam seoskog našeg kraja:

Tu smo šetali u bambusovom svodu.

Sećam se čaplji, kosova, svega gaja.

Znaš li da sam još uvek u životu?

Mlad mesec nam je vodič.

U noći kasnoj bez sna

Probijamo se kroz šumu.

Ti sad hodaš po crvenome šljunku.

Kosovi lete kroz bambuse pri stazi.

Ali pucanj razbi tišinu u lugu.

I ti kao da reče: "Čuvaj se! Pazi!"

Mesec je zašo, izišla je mržnja.

Krv eksplodira iz mojih rana vrelih.

Ipak se čuvam od smrtnoga žrvnja -

Čuješ li, voljena, šta ti velim?

Anh Tho - SUMRAK

Uz bok planine svija se staza,

Pomaljaju se mračne šume.

Plavetnilo neba postaje ljubičasto

Zvezde romore i šume.

Čija je to senka između stena?

Čujem smeh što dolazi s reke.

U sećanje mi naviru planine

I blesne pramen kose meke.

 

The Hanh - VEST SA JUGA

Danas stiže s Juga

Nesreća i tuga:

Ubili su pedeset ljudi,

Popalili su petnaest sela.

Danas stiže s Juga

Nesreća i tuga:

Pedeset su puta

Pucali u moje srce.

Petnaest su puta

Spalili moju dušu.

Drage moje ljudine

kome da se obratim

U dnu sebe ranjena

držim usne sklopljene

Imam oči velike

poput puna meseca

Dobre moje ljudine

kome da se otkrijem

Nešto ima u meni

glavu moju otima

Ja ga zovem napolje

pretim njemu očima

Lepe moje ljudine

kome da se požalim

Nešto ćuti u meni

jede moje nutrine

Rijeko, koliko puta tvoju grud

Razdire lađa ili vihor ljut?

Duga i duboka rana prži grud

Što je posred srca reže strasna žud.

Ipak, čim otiđu: lađa, vihor lud,

Rana tad zaraste, prođu bol i stud.

Al kad ljudsko srce jednom razdre žud,

Svi balzami njega liječe - uzalud.

Ne daj da žeđam dok Vino na usni nosim

Ni da s Kraljevstvom u svome Džepu - prosim

Tako slatka ljubavi moja i više ničija

ovih dana u ovoj pustinji

izmišljeno jedinstveno dobro

u zlu stvarnog neizvesnog puta.

Gde za mene čuvaš daleku oazu

tako sakriveno

nisam li ja možda sam prenebregao

dok sam nerazumno životom išao

Tako slatka ljubavi moja i više ničija

od tvrdog sećanja izvajah te u cvet

najređi

najslađi i najzreliji cvete

među postojećim cvetovima

Ali gorčina samo gorčina

u meni se nastanila.

• Februar 2013 [7]
• Januar 2013 [5]
• Decembar 2012 [4]
• Jun 2012 [2]
• Maj 2012 [3]
• Mart 2012 [5]
• Februar 2012 [5]
• Januar 2012 [2]
• Decembar 2011 [5]
• Novembar 2011 [3]
• Avgust 2011 [2]
• Jul 2011 [8]
• Maj 2011 [2]
• April 2011 [5]
• Mart 2011 [63]
• Februar 2011 [84]

• Poezija [192] 
• Muzika [3] 
• Kazivanja [3] 
• Knjige [7] 
• Moja poezija [0] 
• Generalna [0] 

• Jaroslv Ivanškjevič – GODINA 1932,XXXVII
• Vitomir Nikolic - ODMETANJE
• Stevan Savić- ODGOVORI
• Mječislav Jastrun - SREĆA
• Antoni Slonimski – NOKTURNO
• Enes Kišević - SNIJEG U OČIMA
• Ljubica Pupezin - PODSETNIK (odlomci)
• Ivan Ahmatjev - iz SEST PESAMA
• Erih Marija Remark - "Crni obelisk" odlomak
• Zvonimir Golob - POGLEDAJ PATKE, DRAGA

• Kazivanja
• Moje fotografije
• onakojajeste - Snezana Nesic