poezijakojuvolim

Ponekad mi se čini da sam umoran,
umoran od života,
od tolikih stvari kojih nema,
jer tebe nema.

Ponekad mi se čini da je tamno
i hladno oko mene
i da samo ti čuvaš nešto
nalik toplini.

Toliko sam zbunjen i ne razlikujem više
šećer od soli, i smijem se kad ne treba.
Čudnovato je kako čovjek može biti bespomoćan,
ako je ostavljen.

Neki dan hodao sam ulicom,
ali nisam stigao kamo sam pošao.
Pozdravljao sam nepoznate ljude
i govorio gluposti kojih se stidim.

Ponekad mi se čini da te nalazim
pošto sam izgubio
gotovo sve što je bilo važno,
mislim, za mene.

To su obične stvari, ali one,
te obične stvari,
ja živim s njima svakoga dana
i one me nalaze.

Mogu da budem neobrijan i bez kravate,
i da šutim satima, kao drvo.
O čemu? Ne znam. Djetinjaste misli
o ljubavi. I o tome da me ti voliš.

To će proći, znam. Uvijek prolazi!
rekao je prijatelj, i zaplakao.
I on ima svoju nevolju, jednako običnu,
ni on ne razlikuje više šećer od soli.

Ostao je miris

tvoje puti u mojem krevetu.

Tako je topao crni sljez

koji spremamo da se susi

za zimske boli.

Dusa ti je bila

otvorena, svetla

tako da ne mogoh

nikad u nju uci.

Okusah precice

uzane, prolaze

strme i opasne...

A tvojoj se dusi

pristupiti moglo

putevima sirokim.

Spremih lestve vitke

zidine visoke

sanjah kako prece

pristup tvojoj dusi,

ali tvoja dusa

bese bez straze,

zidova i plota.

Trazio sam k tebi

uska vrata duse,

al dusa ti bese

slobodna toliko

da nikakvih vrata

na njoj nije bilo.

Gde je pocinjala?

Svrsavala gde je?

I ostadoh tako

zauvek sedeci

tu, na zagonetnom

pragu tvoje duse.

Šuti, dušo umorna od naslade

i patnje (s jednim i drugim već si pomirena).

Ni glasa ti ne čujem ako slušam:

nikakvo tugovanje zbog bijedne

mladosti, ni gnjev ili nadu,

a ni čemer.

Počivaš kao

tijelo zanijemila, sva puna

očajničkog pomirenja.

Ne bismo se začudili,

zar nije tako, dušo moja, da se

zaustavi srce, da ponestane

nam daha...

Međutim, hodamo,

hodamo ja i ti kao mjesečari.

A stabla su stabla, kuće

su kuće, žene

u prolazu su žene, sve je ono

što jest, samo ono što jest.

Nastupi radosti i boli

ne diraju nas. Izgubila je glas

sirena svijeta, a svijet je velika

pustoš.

U pustoši

Ja gledam suhim očima sam sebe.

Knjiga mog života tek se piše

To je knjiga koja priča sama

o ljubavi kakve nema više

niti će je biti među nama

Knjigu mog života piše duša

koja znade i za bolje dane

ali više ne želi da sluša

mudrost koja dolazi sa strane

Knjiga mog života nema cilja

A ta ljubav koja iz nje zrači

ni za mene više nije zbilja

mada svijetli kada sve se smrači

Pati bez suze, živi bez psovke,
i budi mirno nesretan.
Tašte su suze, a jadikovke
ublažit neće gorki san.

Podaj se pjanom vjetru života,
pa nek te vije bilo kud;
pusti ko listak nek te mota
u ludi polet vihor lud.

Leti ko lišće što vir ga vije,
za let si, dušo stvorena.
Za zemlju nije, za pokoj nije
cvijet što nema korijena.

Vi u večernjim kapijama, u sumračnim ulicama,

Kraj sporednih izlaza, pored ograda

Od crvene opeke sa komađem stakla,

Vi koji zagrljeni sanjate o mesečini

Upletenoj u krzno mačke, iščezloj

U naborima zavese ili u lavežu psa,

Vi dvoje, vi dvoje, sami u mraku, sami

Uz poslednji stub bez svetiljke i bez sna.

Vi dvoje, negde u parku, na nekoj stazi

Iza lišća i oblaka, između dve kiše,

Između dva vetra na klupi vlažnoj od suza,

Bez ičega za sobom sem jedne male sobe

Sa gvozdenim krevetom i knjigama na stolici

I jednim hladnim suncem iza žutih okana,

Vi sami, vi usamljeni, iako zagrljeni

Da istisnete to sivo krilo samoće između sebe,

Dok šapućete ono malo reči koje ste našli

U ovim trenucima slučajne nežnosti,

Sve reči koje su već odavno rekli pre vas.

Vi dok idete gradskim ulicama koje su

Opustele posle poslednjih predstava u bioskopima,

Vi koji zagrljeni idete

Ovom kišnom ulicom nestvarnijom od sna,

Dok su vam oči zatvorene a prsti ćute,

Čujete li korak nekog čoveka iza sebe,

Čujete li reč njegovu između svojih šaptanja,

Osećate li dodir njegov između svojih milovanja?

Jer uvek kada idete sami, misleći

Da nema nikoga da baci kamen svog glasa

U zamračenu vodu tišine između vas,

Uvek budite svesni onoga koji uporno

Ide za vama i govori: Probudi se.

Ružica sam bila i beli đurđevak

Sve sam noći snila da ti draga budem

Bosiljak uz jastuk skriveno stavljala

I čeznula gorko da se ne rastanem

Sada leti vreme preko pustog mora

Ono ne zna jecaje i molitve moje

Dan i noć već cveta po baštama zove

Bejah opijena plavilom jorgovana

Đurđevak što beše to su suze moje

crvene bobice srce mi ranjeno

Ovo je pesma za tvoja usta od višanja i pogled crni.

Zavoli me kad jesen duva u pijane mehove

ja umem u svakoj kapiji da napravim juni

i nemam obične sreće i nemam obične grehove.

Podeliću sa tobom sve bolesti i zdravlja.

Zavoli moju priliku što se tetura niz dan.

Sutra nas mogu sresti ponori ili uzglavlja.

- Svejedno lepo je nemati plan.

Lepo je ne biti ni činovnik ni doktor. Uputi

telegram mome ocu: "Postoji tužna divota

vaš sin ne ume ljude da spasava od smrti,

on znate, spasava od  - života..."

Zavoli trag moga osmeha na rubu čaše, na cigareti,

i blatnjav hod duž ulica koje sigurno nekuda vode.

Bićemo suviše voljeni ili suviše prokleti.

Budi uz mene kada odem.

Iza prvog ugla
neki djavo cuci
neka muka ceka
da coveka muci

Iza prve gore
pa u drugoj gori
ceka neka mora
da coveka mori

Na zivotnom putu
pa iza krivine
ceka neka briga
da coveka brine

Tamo gde u travi
cveta ljutic zuti
ceka neka ljutnja
da coveka ljuti

Kad bi covek znao
za sve sto ga ceka
ne bi se ni radjao
u liku coveka

Vec bi bio ptica
ili vredna pcela
ili samo bagrem
negde nakraj sela

Kad šuma svene

ostaće nad njom zvezde rumene.

Ponećeš svud, pošla ma kud,

samo srce svoje gorko.

Vetar studeni duše, ne stidi se mene,

nema duše,

ni zakona ni časti,

nad bolom ima vlasti

još samo telo golo.

Sve što sam voleo

umrlo je vičući ime moje,

a ja mu ne mogoh pomoći.

Zbaci odelo svoje.

U celoj zvezdanoj noći

jedina radost nad bolom

u telu tvom je golom.

Sve nam dopušta tuga.

Jedino su osećanja bitna...

Ko je to rekao?

Ti.

Kako je moguće da si ti to rekao?

A šta to uopšte znači? Šta...

Dobro.

I kako to misliš? Šta je do sada uopšte bilo bitno? Palačinci s orasima?

Dobro.

Volela sam te. Svaki dan sam ti to govorila, na različite i sve moguće načine. Ti mene nisi voleo. I rekao si mi to, na jedini mogući način. Dva puta, čak. A sad kažeš - samo su osećanja bitna.

Dobro.

Koja osećanja? Moja ljubav? Umatala sam te u nju kao čokoladicu u zlatan papir, pa u mašnicu, pa u kutiju, pa te vadila, pa opet umatala. Nežno, nežno. Po definiciji ne postoji ljudsko biće kom to ne bi godilo. Znam da ti je bila bitna. Ali ti mene nisi voleo. I meni je to bilo bitno. I o kakvim osećanjima sad pričaš?

Dobro.

I zašto sad? Skoro da sam te prebolela. Kao kad te jako boli zub, koji ti više neće izrasti, pa ga izvadiš, i onda više ne boli. A i nema ga. Ali ne boli. Otkud ti ideja da na tom mestu treba ponovo bušiti? Tu ne može nići novi zub. Samo infekcija. Moj udeo je bol. To je drugo konstantno osećanje naše veze. Kome je to bitno?

Dobro.

Dao si mi sebe koliko si mi želeo dati, i koji deo si hteo dati. Smatrala sam to dovoljnim i vrednim da ti sebe celu dam. Za to malo što si mi dao, moja pretpostavka opstanka je bila pretpostavka istinitosti tog što mi daješ.

Tvoje prisustvo.

Tvoj miris.

Punoća vazduha kad šetaš okolo.

Struja u tvojim rukama.

Priče o tvom životu mimo mene, o ramu u koji je smešteno tvoje postojanje bez mene.

Tvoje misli kao šeri bombone, nikad mi se nasititi.

I šta od svega toga nije bitno? Nije bitno ono što nije istinito. Znači li da ništa od toga nije bilo istina?

Dobro.

A da li to znači da si me voleo?

I ako ništa od svega toga nije istina, da li sam ja tebe volela?

Ja nisam nikad video tvog lica,

A pregršt sunca,

Jedina što je pala na moj put,

Bješe iz tvoje ruke.

Sudbina. Snijeg i vjetar i strah.

Jedna jedina radosna

Vijest, što je pala u moj kut

Bješe iz tvojih usta.

Praštaju se putevi tamom i zaboravom.

Jedan čas je stala

Uboga duša, ne znajući kuda s očima,

I drhtala.

Tako je prošao život.

I nikad nisam video tvog lica.

Poljubi me, začaraj me sobom,

zatvori mi oči ćutanjem;

da, u trenu zaborava, tobom

živim kao senka lutanjem.

Biće mi se, trnulo od gorčine,

zaželelo tuđeg življenja:

jednog trena sopstvene daljine,

jednog daha bez protivljenja.

Poljubi me, začaraj me, svedi

sasud srca do izlivanja;

obaj dušu, uzmi je, izvedi,

da počine od prebivanja;

da, u trenu zaborava, tobom

živim kao senka lutanjem,

sklopim oči umorne nad sobom,

i iščilim u te ćutanjem.

Nepostojan si i nedostojan,

Svirep, nestalan, zao;

Plah si, obesan i nespokojan

A uspeh u deo ti je pao.

I uvek si i svuda, na svakoj mojoj stazi,

Kudagod duh moj grede ili noga mi gazi.

Ti si u vazduhu koji dišem,

Ti si u vodi koju pijem,

Između redova koje pišem

Ili u misli koju krijem.

Ti si u zraku sunčanom što me greje,

Ti si u prahu zvezda što s visine veje;

U njihanju si jablanova

I u gukanju galebova.

Čar svakog cveta tebe krije;

Ničeg nema gde tebe nije:

U časovima si kada bdim

U snovima si koje snim,

U slutnjama si svima zlim,

U željama si mojim svim;

Ispunjen tobom svaki je kut,

Začaran tobom svaki je put,

Ozaren tobom svaki vrt.

I život nudiš, a pružaš smrt.

• Februar 2013 [7]
• Januar 2013 [5]
• Decembar 2012 [4]
• Jun 2012 [2]
• Maj 2012 [3]
• Mart 2012 [5]
• Februar 2012 [5]
• Januar 2012 [2]
• Decembar 2011 [5]
• Novembar 2011 [3]
• Avgust 2011 [2]
• Jul 2011 [8]
• Maj 2011 [2]
• April 2011 [5]
• Mart 2011 [63]
• Februar 2011 [84]

• Poezija [192] 
• Muzika [3] 
• Kazivanja [3] 
• Knjige [7] 
• Moja poezija [0] 
• Generalna [0] 

• Jaroslv Ivanškjevič – GODINA 1932,XXXVII
• Vitomir Nikolic - ODMETANJE
• Stevan Savić- ODGOVORI
• Mječislav Jastrun - SREĆA
• Antoni Slonimski – NOKTURNO
• Enes Kišević - SNIJEG U OČIMA
• Ljubica Pupezin - PODSETNIK (odlomci)
• Ivan Ahmatjev - iz SEST PESAMA
• Erih Marija Remark - "Crni obelisk" odlomak
• Zvonimir Golob - POGLEDAJ PATKE, DRAGA

• Kazivanja
• Moje fotografije
• onakojajeste - Snezana Nesic