poezijakojuvolim

Izgubiše se krici i ni odjek ne ostaviše

Stisnute pesti i ućutkana mržnja

ljude raspolutiše

Ali suze prekopaše

preduboke virove

u praznim očima nadanja

i virove niko ne zatrpa

Buket ruža za tebe

- ruža crvenih, belih

žutih plavih

ruža za tvoj dan

i Život - za tvoj dan.

S toplinom ih uvijam

u prolazne čežnje

za jednom kratkom zimom.

Oj, na danu vedru, sjajnu,

Prebrodila reku Rajnu

Tri mladića.

"Krčmarice, vina amo!

Tvoja lepa ćerka kamo, reci nam?"

"Biće svega: vina, piva,

Al mi ćerka nije živa, kuku meni!

Danas su joj tužni svati,

Danas će je crna mati spremiti."

Pod pokrovom belim sva je,

Čini ti se zaspala je nevesta.

Prvi mladić priđe bliže,

S pokojnice pokrov diže, uzdahnu:

"Što si sveo, cvete mio?

Haj, od danas tvoj bih bio ljubaznik."

S lica drugi pokrov uze,

grunuše mu gorke suze, zaplaka:

"Davno mi te srce nosi;

Ružo moja, šteta što si svenula."

Treći za smrt ništ ne haje,

U ustanca celiva je ledena:

"Tvoj sam bio, tvoj ću biti -

Ta tebe ću i ljubiti večito."

Zbogom moja mašto Volt Vitmen

zbogom pesme ne mogu više

da vam se vratim

moje pero ima oštar vrh

uvek sam hteo da pišem o tuzi

i stalno sam pisao s mržnjom

nisam video ni zelenu travu

ni dečaka što stoji na mostu

daleki su bili vrtovi

reka se skrivala iza brda

moje pero je bilo nestrpljivo

a pesme su vikale i trčale navrat-nanos

a sad zbogom moje lepe godine

put kojim sam išao težak je i krivudav

hteo sam samo da govorim istinu

jedni su govorili da je to akt hrabrosti

drugi da je to opasno

sad slušam kako u snu diše moja kćerka

moja poslednja

slobodna pesma

Sutra je četvrtak.

Ako svet ispuni svoje obaveze

prekosutra će biti petak.

Ako ne, može biti čak i nedelja

i više nikada niko neće odgonetnuti

kud se deo naš život.

Možda je bolje

što nismo stigli

jedno drugom da kažemo

te poslednje reči.

Poslednje reči

mogle bi nas zavesti.

Previše živo

da se drže teme.

Neoprezno

mogle bi da dodirnu

bubuće vreme.

Prerano da sahrane

nešto u nama.

Mogle bi da nemaju

ništa da kažu.

Mogle bi da govore

preko svake mere.

Da nam kažu

previše sve.

-

Možda je bolje

što nismo stigli

jedno drugom da kažemo

te poslednje reči.

U poslednjim rečima

zatvoren je tetreb.

Nikada se ne vraća

isto zelenilo u isti ugao vrta.

I ti se nećeš vratiti ista, iako ležiš kraj mene

usred noći

kao topla grančica izgubljenog dana.

Kavez je bio tako dugo zatvoren

da se u njemu izlegla ptica

ptica je tako dugo ćutala

da se kavez otvorio

rđajući u tišini

tišina je tako dugo trajala

da se iza crnih šipki

razlegao smeh

Imaš biser, dijamante

I sve za čim svet uzdiše;

Ti najlepše oči imaš -

Mila moja, šta ćeš više?

Tvoje mile, divne oči

Iz srca mi izmamiše

Bezbrojne i večne pesme -

Moja mila, šta ćeš više?

Tvoje mile, divne oči

Mnogim bolom mene biše;

Ti me njima upropasti -

Moja mila, šta ćeš više?

Kišan suton u sivilu zgaslom,

a sve i dalje teče.

Drveće suvo.

Samotna soba.

Neotvorena knjiga

i slike drevne...

Izvire tuga iz nameštaja

i moje duše.

Za mene

priroda možda nema

kristalne grudi čedne.

I boli me rana srca

i rana duše.

I kad nešto reknem,

u vazduhu mi reči,

ko pluta vodom, lebde.

Zbog tvojih očiju snosim

zlo koje me peče,

tugu koja će doći

i tugu koja beše.

Kišan suton u sivilu zgaslom,

a sve i dalje teče.

Novembar 1919.

Onaj koga volim

Rekao mi je

Da sam mu potrebna.

Zato

Se pazim

Gledam kuda idem

I bojim se da bi me svaka kišna kap

Mogla ubiti.

RAZOČARANI ANĐEO

Potpalivši zimu,

tvoj glas buknu u meni:

dođi u moju zemlju,

gradovi bez duše, ni žive ni mrtve,

čekaju te da dođeš i kraljuješ.

- Spavam.

Niko mene ne čeka.

SVE UŽASNO, MRAČNO

Sve užasno, mračno. Onaj mesec

koji je iznenada pukao i prokrvario.

Ona nesmotrena tišina

koja je iznenada sprečila krv

da okvasi srce, a zatim pošla na vrata

da bi ga nemoćnog i samog

ostavila

u goloj uniformi.

Sve užasno, mračno.

Ali kada se osvestilo,

srce je bilo gola uniforma.

DOŠAO SAM U SAMOĆU

Došao sam u samoću

ne bi li pronašao reku

zaborava.

A ovde nema ničega

osim samoće bez reke.

Kada je čovek jednom video krv,

u samoći nema reke

zaborava.

I da je ima, nikada to ne bi bila

reka zaborava.

JA DOBRO ZNAM

Ja dobro znam da se vodi rat

da u drugim dolinama

ljudi ginu.

Ali pustite me.

Pustite da me za trenutak

ovaj vetar odnese daleko

bez sećanja.

PROLEĆNA SIMFONIJA

III

Vidi, voljena,

kako te gledaju

moje tužne ruke.

Kao dva siročeta

koja su preplakala veče

bez hleba

i dršćući zaspala

na snegu.

---

Voljena,

vidi kako oklevaju

moje ruke u noći.

OTPADNIŠTVO PO DRUGI PUT

I

Večeras me

zvezde svrbe kao mladalačke bubuljice

na licu.

Čekam te.

V

Ruke tragaju po uglovima noći

da opet pronađu tvoj oblik.

---

Malo-pomalo privikavam se na tamu.

Opet raspoznajem predmete.

Tu je sto.

Tu je hartija.

Tu je stolica.

Mogu da sednem.

Ponovo mogu da načinim pokret

koji ne podražava tvoje telo.

Eto, tama je bela.

Toliko mi je drag,

Na zemlji, pred kućom, taj trag

Njegovih koraka, nag. Ko ga je zvao

Pred moj prag? Ko ga je oterao?

Ja sam ga odavde vratila, ja,

I nisam patila.

Nisam patila. Ali nečim sam platila,

Nečim što je nestalo, što je prestalo,

Ili je zakopano u dušu moju.

Kao vojnici, svi na broju,

Misli mi stoje u stroju.

U noći,

Veje sneg.

Pritisnuo je zemlju, ko teg.

Peku me oči:

Valjda zato što mi se drema,

Ili je to zbog snega,

Zbog njega,

Zbog traga kog više nema.

Šta? Ti da mi govoriš o ljubavi?

Šta je tvoja ljubav, reci!

Nešto što mudro skri se,

fascikl gde stoje fascikli,

uz govore, sastanke, spise,

u red na koji smo svikli.

Ljubavi takvoj se čudim.

U dosadnim naočarima, gruba,

zar to treba ljubav da bude?

Zar ti uopšte znaš šta je ljubav?

To znači menjati se svakodnevno

u jasiku drhtavoga granja,

u jasiku koja sva treperi

od radosti i od jecanja

i okreće listiće mlade

i kad povetarac ne tiče granu

čas na beznadežnosti stranu,

a čas na stranu nade.

To znači imati u grudima orla

stešnjenog kao u krletki,

orla koji krilima maše

i hteo bi da leti, da leti

pa čovek krilima tučen iznutra

i u sebi samom gnan

projuri kroz život kao divni

i moćni uragan.

Ah, šta ti znaš o tome.

Ti pečat staviš na svaki svoj čin,

u red ga dobrih uvrstiš navika,

Ti tačni! Tačno i koračaš ti,

iz straha, ako skreneš,

da ne zađeš mimo pločnika.

I dišeš propisno da ne bi

gorki miris jasmina

zapahnuo pluća tebi malim gutljajem čežnje više.

I živiš propisno. Pa život

ide tečno, lako

i ne osećaš više

da ti je dušu strujom tako.

Odlazim.

 (Dalje)

• Februar 2013 [7]
• Januar 2013 [5]
• Decembar 2012 [4]
• Jun 2012 [2]
• Maj 2012 [3]
• Mart 2012 [5]
• Februar 2012 [5]
• Januar 2012 [2]
• Decembar 2011 [5]
• Novembar 2011 [3]
• Avgust 2011 [2]
• Jul 2011 [8]
• Maj 2011 [2]
• April 2011 [5]
• Mart 2011 [63]
• Februar 2011 [84]

• Poezija [192] 
• Muzika [3] 
• Kazivanja [3] 
• Knjige [7] 
• Moja poezija [0] 
• Generalna [0] 

• Jaroslv Ivanškjevič – GODINA 1932,XXXVII
• Vitomir Nikolic - ODMETANJE
• Stevan Savić- ODGOVORI
• Mječislav Jastrun - SREĆA
• Antoni Slonimski – NOKTURNO
• Enes Kišević - SNIJEG U OČIMA
• Ljubica Pupezin - PODSETNIK (odlomci)
• Ivan Ahmatjev - iz SEST PESAMA
• Erih Marija Remark - "Crni obelisk" odlomak
• Zvonimir Golob - POGLEDAJ PATKE, DRAGA

• Kazivanja
• Moje fotografije
• onakojajeste - Snezana Nesic