poezijakojuvolim

Li C`ing Čao (Kina)

2011/03/11,18:49

Kao gonič kad goni, kao lovac kad lovi,

na ledenoj ledini i na čistoj čistini,

moja muka me muči i moj bol me boli.

Vetar je stao, miriše i prašina. Prošlo je vreme cveća.

Kad padne veče, isuviše sam umorna da bih se očešljala.

Sve su stvari još tu, ali mi njega nema, i sve je sad uzalud.

Htela bih nešto da kažem; suze mi prestižu reči.

Kažu da je u Čuang-kiju proleće još uvek lepo.

Volela bih da tamo otplovim u svome lakom čunu,

ali ne bi, bojim se, podneo teret mog bola.

Sunce izliveno od tuča, večernji oblaci kao isklesan mramor.

Gde je sad on?

Magličasta svetlost kao da prlja vrbe.

Šljiva se rascvetava, svirala jadikuje.

Proleće. Sanjari se. A ja - premnogo znam.

Novogodišnje veče. Raspusne svetkovine.

Ugodno reme, bez kiše u brazdi povetarca.

Prijatelje svraćaju, zovu me da jašemo, da vozimo kočije.

Hvala im, ali nisam više za pesmu i za piće.

U Prestonici - radost.

U mojoj odaji - isuviše vremena za mene samu.

Sećam se jedne druge novogodišnje večeri,

kada sam stavila kapu od zelenog perja,

i opasala uski, kao sneg beli pojas, nitnama zlatnim prošiven.

Ta kapa it aj pojas mogli su da se nadmeću

sa svakojakom lepotom.

Sad sam već oronula, vetar mi mrsi kose, sleđene na slepoočnicama.

Ne usuđujući se da zađem među cveće,

tumaram pokraj tuđih zastora,

prisluškujem šta drugi zbore, i čemu se to smeju.

Komentari