poezijakojuvolim

Početna strana / Arhiva / Fascikle / Linkovi / summary / Manage /

« Stefan George - Pesma | Main | Edna Sen Vinsent Milej - Ne zali mene sto kad padne vece.. »

Desanka Maksimovic

2011/02/27,13:44

JUTRO

Dolazio mi je u susret zamrzlom sneznom putanjom.
Nicije stope jos nisu bile nacele sneg.
Niciji glas jos nije prelomio tisinu.
Tada on rece moje ime, dozivajuci me.
I meni se ucini da smo u belim dvoranama raja, tako je njegov glas bio cist,
i nezemaljski, i zauvek moj.

*

Niko ne zna da smo bili isti potok nerazdvojni koji su bregovi podelili
u dva rukavca.
Niko ne zna da smo bili ista frula od zove koju je pastir tugom obrvan
nadvoje prelomio.
Niko ne zna da smo bili ostrvo u okeanu koje su vodene struje
nocu prepolovile.

USPOMENE

Sreca kojom me je on obasuo penila se srebrom,
kao ogromni vodopad sto sa neba pada.
Hujalo je sve od njegovog mocnog glasa.
Ogromni prsten njiva, suma i livada nihao se
u njemu kao u zvucnom krilu.
Ni glas vetrova, ni pesma ptica,
ni nasa rec nije se vise u mocnom huku mogla razabrati.
Stajala sam, mala kao cvet, u podnozju toga vodopada
i sa strahom ocekivala kad ce srebrne kapi
prepuniti casicu moje duse.
Danas sedim na obali mirnog jezera
u koje su se srucile sve srebrne cesme moje srece.
U njegovom dnu plove uspomene,
zelene i mirne kao smrt.

*

Od mene do njega moze se samo mostom duge.
Od mene do njega moze se samo jezerom mesecine.
Od mene do njega moze se samo srebrnom
i strmom stazom ptice.
Mostovi, reke i staze, kojima ljudi hode, oko njega obilaze.
On je kao suncevo plameno ostrvo odvojen
sjajem od svega sveta.

TAJNA

Spustila sam oci i zaplakala u sebi,
tamo gde niko suze ne vidi.
I zadnji, nevidljivi put uzela te na svoje srce,
i zagrlila kao sto se san grli.
Pruzila sam ti, u sebi, uvek sputavane ruke
i nevidljivo za druge spustila ih na tvoja ramena.
A ti si s bolom slusao nasmejane reci
sto sam ih kao sarene lopte bacala u gomilu da je zabavim.

LJUBAV

Strepim kad uzberem cvet kraj putanje:
uvek mislim, mozda patis ti u tom casu.
Bezim od sunca i smeha: uvek se plasim
da tebe magle i suze nisu zasule.
A kad zivot natera oblake tuge, osluskujem s bolom:
mozda se ti smejes slatkko, i moja samoca
daleka je tebi, i ne osecas gorcinu kapi sto je ja pijem.

CEKANJE

Bol je mocni podrugljivi bog koji casove pretvara u stoleca,
i svaki tren cini mi se gvozdeni teski vek.
Ptica na grani pod kojom je on stajao peva celo jutro, gledajuci u mene.
Mozda je otputovao tamo odakle se ne vraca,
i poslao mi svoje srce na sastanak.

PO RASTANKU

V
Zavole bela mirisna ruza crni bodljikavi trn.
Ti ne verujes meni, je li, dragi,
da je ruza zavolela trn?

I kada mu ona u jednu bisernu zoru rece
kako ga voli, on se grohotom i prezrivo nasmeja.
Ti ne verujes meni, je li, dragi,
da se je trn prezrivo nasmejao?

A kada jednoga dana nekog htede
uzbrati belu mirisnu ruzu, trn mu izbode ruke.
Ti ne verujes meni, je li, dragi, da mu je trn izbo ruke?

Slovo o ljubavi

Ako se volite ljubavlju
koja buja u samoći, od razdaljine,
koja je više od sna nego od svesti,
i po rastanku drhtaćete od miline,
mognete li se još ikada sresti.

Vi koji se volite ljubavlju isposnika,
sa strahom od sagrešenja,
koji kao ptica o kavez lomite krila,
sećaćete se uvek jedno drugom lika.
I po rastanku
zamreti vam neće gušena htenja.

Ako zbog nje patiš od nesanice
i u ponoć hodaš budan
po bašti,
ako te lomi neutoljena želja luda,
sećanja na nju nikad se neces spasti.

Onih s kojima se igramo
oko vatre,
a bojimo se da je dodirnemo,
s kojima idemo kraj ponora
nezagrljeni i nemi,
sećaćemo se dugo
ma i zavoleli zatim druge.

Ako je želis bezgranično,
a sediš kraj nje bez glasa
slušajući bajku koja se u vama rađa,
svanuću slično,
pamtićeš je i kad se zima
pred tobom zabelasa.

Ako veruješ sedeći uz nju
da je ljubav maslačkov puhor
koji svaki dodir moze da strese,
ako voliš u njoj san i dete,
ako ti je bez nje pusto i gluho,
misao na nju budiće te
i kad se rastanete.

Zauvek se pamte oni
s kojima se grlili nismo,
čije su nam usne ostale nepoznate,
kojima smo samo s proleća, u snu,
pisali pismo.
Oni koji se kao reke ne mogu sliti,
među kojima nema spojnog suda
krvi i krvi vrele,
a srca im se dozivaju ludo,
zaboraviti se neće
ni kad im duše budu posedele.

Ako vam je ljubav nož u srcu,
a bojite se taj nož izvući,
kao da ćete tog časa umreti,
pamtiće te on, setiće te se
i umirući.

Oni zbog kojih srca
osećamo kao ranu,
ali ranu zbog koje se jedino živi,
u sećanje nam banu
i kad zavolimo druge -
i osetimo se nesrećni i krivi.

«	Februar 2011					»
Po	Ut	Sr	Če	Pe	Su	Ne
	1	2	3	4	5	6
7	8	9	10	11	12	13
14	15	16	17	18	19	20
21	22	23	24	25	26	27
28

Komentari