poezijakojuvolim

Žan Ober Loranž (1896-1942) - TRENUCI

2011/03/14,00:49

Na samom sam nejasnom

Početku jednog dana

Po kome časovnik kucka,

Nežno, kao po grnčariji,

Da mu obezbedi budućnost.

Okružen sam tišinom

Kao u staklenoj bašti,

Gde moj bol treba da sazri.

Nije moguće da sam

Uzalud čekao zoru.

Mora da i za mene

Nešto treba da počne.

Veče razmišlja u svojoj senci

Kao sklopljene oči,

Rađaju mu se tužne misli

Kao sovuljage.

Priznajem noć, i čekanje.

Žan Ober Loranž (1896-1942) - GLEDAM NAPOLJE, KROZ PROZOR

2011/03/14,00:16

Pritiskam staklo obema šakama i čelom.

Tako dotičem pejzaž,

Dotičem ono što vidim,

A, to što vidim uravnotežuje

Čitavo moje biće što ga pritiska.

Ogroman sam u poređenju sa svim tim što se spolja

Opire pritisku moga tela;

Već moja šaka, sama samcita, skriva tri kuće.

Ogroman sam,

ogroman...

Čudovišno ogroman.

Čitavo moje biće pritiska

Sve to što se napolju združilo protiv mene.