poezijakojuvolim

Kada me nosi autobus

kroz špalir

drveća

ili kada ležiš

na mome

dlanu

posle dobrih zagrljaja

mislim kako je čudno

što je prošao

rad

a drugi još nije došao

pa ću moći da živim

možda

do kraja

svojih snaga.

Ćutanjem me daruješ.

Zlatnom ogrlicom od slepila,

Bisernim mindjušama fine sebičnosti.

Vid nemocno pipa

Za odgovorom.

Ne može se iza ni okom, ni srcem, ni nogom,

Kao čudoviste iz trista jedne nedokazane priče.

Stvarno baš zato,

Strašno uprkos tome,

Ćutanje.

A neće ti ništa, sem koji naramak duše

Za potpalu u hladne dane sećanja.

Hiljadom pitanja ružnih od nervoze

Noseća ćutnja,

Kao kamen navaljena na moje prste,

Koji bi da pobegnu,

Il dodiruju.

Bilo šta izvan bola.

Umeš li prepoznati granicu kad vise nisi jak?

Umešli da ne budeš jak?

Nemam izbora

Evo ti moji prsti, evo ti tvoji neodogovori.

U ogledalu tvog ćutanja,

Spazih sebe.

Ležim puna želja, nebo mi bol pričinja.

Svaki oblak brod je bez mene što brodi,

svako drvo ima što duša moja nema,

spokojstvo.

(Nju Olbani, Misisipi, 25. septembar 1897. – Oksford, Misisipi, 6. jul 1962.)

Grčih ruke ja pod tamnim velom...

"Od čega si danas bleda, čega?"

- Zato što sam tugom neveselom

Do pijanstva napojila njega.

Pamtim. On je izašao tada

Iskrivivši usta najbolnije.

Ne taknuvši drvo s balustrada

Trčala sam za njim do kapije.

Zadihana viknuh: "Šala sve je.

Ako odeš - ode život moj."

Jezivo, a kao da se smeje,

Reče mi: "Na promaji ne stoj."

1911.

Slava tebi bole preduboki!

Kralj je juče umro sivooki.

Jesensko i rujno beše veče -

Vrativši se, moj muž mirno reče:

"Doneše iz lova njega, znaš li,

Telo su mu uz stari dub našli.

Mlad je bio. Tuge kraljičine!

Osta seda iza noćne tmine."

Svoju lulu sa kamina skide

I na noćni posao otide.

Probudiću ćerčicu kraj mene

Da očice sive gledam njene.

Iza okna topola se njiše:

"Tvog kralja na zemlji nema više."

1910.

S koje se obale ukrcah, o Silni,
U to jutro kao u pocetak speva?
I sta doprinosi tvojoj velicini
Taj moj atom bacen u sjaj jednog dneva?

Cim ce da osnazi hor kojim te slave,
Moj slabi glas sumnje; i cim da pojaca
Sjaj sunaca sto te neprekidno plave,
Zizak onog koji u tmini koraca?

Gospode, koji me poseja i zali,
Zasto bejah nuzan u svetu i puku?
Prodjoh put i videh sve sem tebe. Ali
Kad god moj brod nagne, nadjem tvoju ruku.

„U svakom slučaju“, izjavio je jednom prilikom Herman Broh (1886-1951) „imam nešto zajedničko sa Kafkom i Muzilom: nijedan od nas trojice nema pravu biografiju; živeli smo i pisali, i to je sve.“ No, neko ko je bio pre svega jedan od prvaka austrijske tekstilne industrije, pa zatim i vanredni student filozofije, matematike i psihologije na Bečkom univerzitetu, da bi se, prodavši porodičnu fabriku, tek u 42 godini života posvetio spisateljskom poslu, neko ko je, uhapšen 1938, jedva uspeo da izbegne sigurnu smrt u koncentracionom logoru, i to zahvaljujući visokom mišljenju Džemsa Džojsa, Tomasa Mana i Oldosa Hakslija o njegovom prvom romanu „Mesečari“, neko ko je trinaest godina životario u Americi od skromnih stipendija – taj „neko“ mora da je imao kakvu-takvu biografiju. (http://pulse.sm-art.info/ziveti-i-pisati/)

"Mesečari" je roman koji vredi pročitati - to je roman koji te uvuče potpuno u život glavnog junaka, i po čitanju imate osećaj da ste nekog upoznali, da ste s njim živeli i da ste od njega dosta naučili.

ODLOMCI:

"Moj živto se mrači za mnom, i ja ne znam da li sam živeo ili su mi to samo pričali, toliko je on već potonuo u dalekim morima."

"Nesposoban da sam sebe saopšti, nesposoban da razbije svoju samoću, osuđen da ostane glumac sebe samog, zamenik sospstvenog bića - čovek vidi da sve što može saznati od čoveka ostaje puki simbol, simbol neshvatiljivog Ja."

"Čekanje je kao razapeta bodljikava žica u duši."

"Možda je izrekao nešto davno zaboravljeno kad je kazao: "Uvek nas neko odgurne od sebe, gospodine Eše."

"...tada Hajnrih Vendling uze svoju ženu pod ruku, i ona pri tom prvom dodiru tela zatvori oči. Možda je i on sklopio oči, pa nije video ni teško letnje noćno nebo, ni belu prugu druma, koji se pružao pred njima i po čijoj su prašini gazili, možda je svako od njih videlo neki drugi nebeski svod, jer su oboje bili zatvoreni kao i njihove oči, svako u svojoj samoći, a ipak sjedinjeni u prepoznavanju tela, koja se spojiše u konačan poljubac, s licima lišenim koprene, lascivnim u očiglednosti pola, a ipak nevinim u bolu otuđenosti koja nikada ne misli da se okonča i koju nikakava nežnost više ne može ukloniti."

SUSRET

Ni ti ni ja

nismo u mogućnosti

da se susretnemo.

Ti...zbog onog što već znaš.

Ja sam je toliko voleo!

Idi ovom uličicom.

Na rukama

imam

rupe od čavala.

Zar ne vidiš

kako krvarim?

Nikad ne gledaj natrag,

idi polako

i moli se kao i ja

svetom Gajetanu,

jer ni ti ni ja

nismo u mogućnosti

da se susretnemo.

RASKRŠĆE

Istočni vetar,

svetiljka

i bodež

u srcu.

Ulica

titra,

kao žica

napeta,

titra,

kao stršljen golemi.

Sa svih strana

vidim

bodež

u srcu.

Iz SREBRNIH TOPOLA:

Treba izraniti dušu pandžama tuge,

da uđu plamenovi

zvezdanog obzorja!

Kad sam imao osamnaest godina suvišnih

i sivih, umeo bih

da umrem.

Niko to od mene nije tražio.

Nije se imalo

za šta ginuti.

Samo živeti.

Ostale godine došle su kao pride.

Nisam našao svoje mesto.

Ono je bilo tamo

gde je trebalo da ležim sasvim mlad,

začuđeno posmatrajući

kako mi krv

koporan boji u crno.

Ne zaboravi onu

što nije te srela;

Možda te sretne

jednom posle smrti.

Ne zaboravi nikad

onu što možda

čekaše na te

celi svoj život.

Ne zaborovi onu

za kojom čezneš;

ne zaboravi nju

zbog te koju voliš.

Ne zaboravi onu

jer samo je ona

Ona koju voliš,

u onoj koju voliš.

Vaj, tom koji žedan stiže

do izvora što žubori,

zboreći: "Ugasit neće

ništa tu žeđ što me mori."

Pažnja nek vam bdije:

usamljeno srce,

srce nije.

GRAD

Kažeš: " Poći ću u neku drugu zemlju,

poći ću do drugog mora.

Naći će se drugi grad bolji od ovog.

Svaki moj napor je ovde proklet, osuđen;

i srce mi je - kao leš - pokopano.

Dokle će mi um ostati u ovoj tmini.

Kud god da okrenem pogled, kud god da pogledam,

crne ruševine svog života spazim, ovde,

gde sam proveo tolike godine, proćerdao ih i upropastio."

Nove zemlje nećeš naći, nećeš pronaći druga mora.

Ovaj grad će te pratiti. Ulicama ćeš se kretati

istim. U istom ćeš susedstvu ostariti:

u istim ćeš kućama osedeti.

Uvek ćeš u ovaj grad stizati. Da nekud drugde odeš- ne nadaj se -

nema za teba broda, nema puta.

Kao što si svoj život ovde proćerdao, u ovom tako malom kutu,

straćio si ga i na celoj kugli zemaljskoj.

ONO ŠTO MOŽEŠ

Ako baš ne možeš od svog života

da učiniš no što hoćeš,

pokušaj bar da postigneš

ono što moćeš: ne unižavaj ga

prečestim druženjem sa svetom,

silnim izlascima i razgovorima.

Ne unižavaj ga razbacivanje,

čestim razvlačenjem i izlaganjem

svakodnevnoj gluposti

veza i susreta

da ne postane dosadan kao da je tuđ.

Z I D O V I

Nemajući obzira, sažaljenja ni stida,

ogromne su zidove izgradili svud oko mene.

I sad očajan i beznadan živim ovde.

Samo na to mislim: taj mi udes rovari po mozgu -

toliko sam poslova tamo napolju imao da obavim.

(Kako da budem toliko nepažljiv za vreme gradnje!)

Ali ni najmanji šum tih gradilišta nije se čuo.

Neosetno su me odvojili od spoljnog sveta.

Svaka Ljubav koja moze da se svede na nesto sto je mogucno prebrojati,

opisati, shvatiti, predvideti, jeste malena biljka bez vrednosti.

Ali gde je Stablo raslo, tu je sva zemlja uokolo iskcrpljena, i kad je ono mrtvo

ona je mrtva.

Od bolnika niko boli

bolje ne leči - 

sećam se kad si  spustila dlan

na požar u meni.

I ko je padao

sve o letu zna -

sećam se kad si očima zaustavila

zanos srca mog tik od neba.

Kome je suza u zenici pukla, 

jedini plač ume da shvati - 

sećam se kad si zagrljajem

bujicu tuge moje sprečila

da ruši me.

Od davljenika niko 

težinu vode bolje ne zna -

ti nisi dala meni

da tobom potonem.

Ljubav mi nisi mogla

za ljubav dati, 

ali si  zato bol u  zlato pretopila.

I ja

kad bih opet sreću tražio

od tvojih bih ruku počeo.

• Februar 2013 [7]
• Januar 2013 [5]
• Decembar 2012 [4]
• Jun 2012 [2]
• Maj 2012 [3]
• Mart 2012 [5]
• Februar 2012 [5]
• Januar 2012 [2]
• Decembar 2011 [5]
• Novembar 2011 [3]
• Avgust 2011 [2]
• Jul 2011 [8]
• Maj 2011 [2]
• April 2011 [5]
• Mart 2011 [63]
• Februar 2011 [84]

• Poezija [192] 
• Muzika [3] 
• Kazivanja [3] 
• Knjige [7] 
• Moja poezija [0] 
• Generalna [0] 

• Jaroslv Ivanškjevič – GODINA 1932,XXXVII
• Vitomir Nikolic - ODMETANJE
• Stevan Savić- ODGOVORI
• Mječislav Jastrun - SREĆA
• Antoni Slonimski – NOKTURNO
• Enes Kišević - SNIJEG U OČIMA
• Ljubica Pupezin - PODSETNIK (odlomci)
• Ivan Ahmatjev - iz SEST PESAMA
• Erih Marija Remark - "Crni obelisk" odlomak
• Zvonimir Golob - POGLEDAJ PATKE, DRAGA

• Kazivanja
• Moje fotografije
• onakojajeste - Snezana Nesic