poezijakojuvolim

„U svakom slučaju“, izjavio je jednom prilikom Herman Broh (1886-1951) „imam nešto zajedničko sa Kafkom i Muzilom: nijedan od nas trojice nema pravu biografiju; živeli smo i pisali, i to je sve.“ No, neko ko je bio pre svega jedan od prvaka austrijske tekstilne industrije, pa zatim i vanredni student filozofije, matematike i psihologije na Bečkom univerzitetu, da bi se, prodavši porodičnu fabriku, tek u 42 godini života posvetio spisateljskom poslu, neko ko je, uhapšen 1938, jedva uspeo da izbegne sigurnu smrt u koncentracionom logoru, i to zahvaljujući visokom mišljenju Džemsa Džojsa, Tomasa Mana i Oldosa Hakslija o njegovom prvom romanu „Mesečari“, neko ko je trinaest godina životario u Americi od skromnih stipendija – taj „neko“ mora da je imao kakvu-takvu biografiju. (http://pulse.sm-art.info/ziveti-i-pisati/)

"Mesečari" je roman koji vredi pročitati - to je roman koji te uvuče potpuno u život glavnog junaka, i po čitanju imate osećaj da ste nekog upoznali, da ste s njim živeli i da ste od njega dosta naučili.

ODLOMCI:

"Moj živto se mrači za mnom, i ja ne znam da li sam živeo ili su mi to samo pričali, toliko je on već potonuo u dalekim morima."

"Nesposoban da sam sebe saopšti, nesposoban da razbije svoju samoću, osuđen da ostane glumac sebe samog, zamenik sospstvenog bića - čovek vidi da sve što može saznati od čoveka ostaje puki simbol, simbol neshvatiljivog Ja."

"Čekanje je kao razapeta bodljikava žica u duši."

"Možda je izrekao nešto davno zaboravljeno kad je kazao: "Uvek nas neko odgurne od sebe, gospodine Eše."

"...tada Hajnrih Vendling uze svoju ženu pod ruku, i ona pri tom prvom dodiru tela zatvori oči. Možda je i on sklopio oči, pa nije video ni teško letnje noćno nebo, ni belu prugu druma, koji se pružao pred njima i po čijoj su prašini gazili, možda je svako od njih videlo neki drugi nebeski svod, jer su oboje bili zatvoreni kao i njihove oči, svako u svojoj samoći, a ipak sjedinjeni u prepoznavanju tela, koja se spojiše u konačan poljubac, s licima lišenim koprene, lascivnim u očiglednosti pola, a ipak nevinim u bolu otuđenosti koja nikada ne misli da se okonča i koju nikakava nežnost više ne može ukloniti."

SUSRET

Ni ti ni ja

nismo u mogućnosti

da se susretnemo.

Ti...zbog onog što već znaš.

Ja sam je toliko voleo!

Idi ovom uličicom.

Na rukama

imam

rupe od čavala.

Zar ne vidiš

kako krvarim?

Nikad ne gledaj natrag,

idi polako

i moli se kao i ja

svetom Gajetanu,

jer ni ti ni ja

nismo u mogućnosti

da se susretnemo.

RASKRŠĆE

Istočni vetar,

svetiljka

i bodež

u srcu.

Ulica

titra,

kao žica

napeta,

titra,

kao stršljen golemi.

Sa svih strana

vidim

bodež

u srcu.

Iz SREBRNIH TOPOLA:

Treba izraniti dušu pandžama tuge,

da uđu plamenovi

zvezdanog obzorja!

Kad sam imao osamnaest godina suvišnih

i sivih, umeo bih

da umrem.

Niko to od mene nije tražio.

Nije se imalo

za šta ginuti.

Samo živeti.

Ostale godine došle su kao pride.

Nisam našao svoje mesto.

Ono je bilo tamo

gde je trebalo da ležim sasvim mlad,

začuđeno posmatrajući

kako mi krv

koporan boji u crno.

Ne zaboravi onu

što nije te srela;

Možda te sretne

jednom posle smrti.

Ne zaboravi nikad

onu što možda

čekaše na te

celi svoj život.

Ne zaborovi onu

za kojom čezneš;

ne zaboravi nju

zbog te koju voliš.

Ne zaboravi onu

jer samo je ona

Ona koju voliš,

u onoj koju voliš.

Vaj, tom koji žedan stiže

do izvora što žubori,

zboreći: "Ugasit neće

ništa tu žeđ što me mori."

Pažnja nek vam bdije:

usamljeno srce,

srce nije.

GRAD

Kažeš: " Poći ću u neku drugu zemlju,

poći ću do drugog mora.

Naći će se drugi grad bolji od ovog.

Svaki moj napor je ovde proklet, osuđen;

i srce mi je - kao leš - pokopano.

Dokle će mi um ostati u ovoj tmini.

Kud god da okrenem pogled, kud god da pogledam,

crne ruševine svog života spazim, ovde,

gde sam proveo tolike godine, proćerdao ih i upropastio."

Nove zemlje nećeš naći, nećeš pronaći druga mora.

Ovaj grad će te pratiti. Ulicama ćeš se kretati

istim. U istom ćeš susedstvu ostariti:

u istim ćeš kućama osedeti.

Uvek ćeš u ovaj grad stizati. Da nekud drugde odeš- ne nadaj se -

nema za teba broda, nema puta.

Kao što si svoj život ovde proćerdao, u ovom tako malom kutu,

straćio si ga i na celoj kugli zemaljskoj.

ONO ŠTO MOŽEŠ

Ako baš ne možeš od svog života

da učiniš no što hoćeš,

pokušaj bar da postigneš

ono što moćeš: ne unižavaj ga

prečestim druženjem sa svetom,

silnim izlascima i razgovorima.

Ne unižavaj ga razbacivanje,

čestim razvlačenjem i izlaganjem

svakodnevnoj gluposti

veza i susreta

da ne postane dosadan kao da je tuđ.

Z I D O V I

Nemajući obzira, sažaljenja ni stida,

ogromne su zidove izgradili svud oko mene.

I sad očajan i beznadan živim ovde.

Samo na to mislim: taj mi udes rovari po mozgu -

toliko sam poslova tamo napolju imao da obavim.

(Kako da budem toliko nepažljiv za vreme gradnje!)

Ali ni najmanji šum tih gradilišta nije se čuo.

Neosetno su me odvojili od spoljnog sveta.

Svaka Ljubav koja moze da se svede na nesto sto je mogucno prebrojati,

opisati, shvatiti, predvideti, jeste malena biljka bez vrednosti.

Ali gde je Stablo raslo, tu je sva zemlja uokolo iskcrpljena, i kad je ono mrtvo

ona je mrtva.

Od bolnika niko boli

bolje ne leči - 

sećam se kad si  spustila dlan

na požar u meni.

I ko je padao

sve o letu zna -

sećam se kad si očima zaustavila

zanos srca mog tik od neba.

Kome je suza u zenici pukla, 

jedini plač ume da shvati - 

sećam se kad si zagrljajem

bujicu tuge moje sprečila

da ruši me.

Od davljenika niko 

težinu vode bolje ne zna -

ti nisi dala meni

da tobom potonem.

Ljubav mi nisi mogla

za ljubav dati, 

ali si  zato bol u  zlato pretopila.

I ja

kad bih opet sreću tražio

od tvojih bih ruku počeo.

UZALUD JE BUDIM

Budim je zbog sunca kkoje objasnjava sebe biljkama
zbog neba razapetog izmedju prstiju
budim je zbog reci koje peku grlo
volim je usima
treba ici do kraja sveta i naci rosu na travi
budim je zbog dalekih stvari koje lice na ove ovde
Zbog ljudi koji bez cela iimena prolaze ulicom
zbog anonimnih reci trgova budim je
zbog manufakturnih pejzaza javnih parkova
budim je zbog ove nase planete koja ce mozda biti mina u raskrvavljenom nebu
Zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih izmedju dve bitke
Kada nebo nije bilo vise veliki kavez za ptice nego aerodrom
moja ljubav puna drugih je deo zore
budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog drugih
budim je mada je to uzaludnije negoli dozivati pticu zauvek sletelu
sigurno je rekla: neka me trazi i vidi da me nema
ta zena sa rukama deteta koju volim
to dete zaspalo ne obrisavsi suze koje budim
uzalud uzalud uzalud
uzalud je budim
jer ce se probuditi drukcija i nova
uzalud je budim
jer njena usta nece moci da je kazu
uzalud je budim
ti znas voda protice ali ne kaze nista
uzalud je budim
treba obecati izgubljenom imenu necije lice u pesku
ako nije tako odsecite mi ruke i pretvorite me u kamen

U mom oku ostao je tek nežni lakat te zore kad si mi ispila srce.

Nisam stigao da shvatim svanjavanje izgubljen u doživljavanju tebe.

I poslednja misao o odbrani pretvorila se u žudnju

čim je tvoj smeh ušetao u moj pogled.

Kao kiša na žednu pustinju pao je tvoj dodir na moju dušu.

Uopšte nisam uspeo ponovo naučiti računati vreme od susreta s tobom.

To je priča koja diše i smeje se i ne ume da umre čak i kad iskrvari.

Da nije tebe bilo ne bih pouzdano mogao znati da postoji

što znah da mora imati.

Rupa u vremenu i otvoren put kroz naše ziće.

Prolaz kojim će uvek proći žena na koju nam miriše čeznja prvog srca,

ako ikad dođe.

I u stvari ja znam tako malo o svemu što je bilo i što jeste,

jer je oblik tvoje nežnosti upotpunio mene samog i više ne znam

ko sam bio pre ni kakve su to noći i dani bez znanja o tebi.

Znam samo da je iz svakog tvog pokreta pesma rasla

i da je ostala u meni.

Ko se to meni odziva cestarom?
Da l to bor sapce s hrastovinom starom,
il oskorusa skripuce daljinom,
ili zapeva stiglic okarinom,
ili je to crvendac, maleni drug, rad -
da meni pred smiraj odgovori sad?

Ko se odaziva meni kroz drvece?
Da l ti, sto si se i ovog proleca
setila naseg prohujalog doba,
svih nasih briga i nasih tegoba
i tumaranja kroz daleku tmusu -
Ti, koja si mi progorela dusu?

Ko se to meni odziva cestarom?
S jutra, s veceri, pod mrazom il jarom,
Ja slusam odjek nejasan, daleki,
ko neizmerne ljubavi dah neki -
radi koje se moj stih ustreptalo
s dlanova mojih tebi otimao...

Moj otac kroz zvijezde putuje
Prati ga svaka moja minuta
Ponekad mislim evo ga dolazi
Ko da se vraca s nekog puta

Moj otac pisma mi ne pise
On ne moze vise do mene
A moje ljubavi bilo je previse
Pa k njemu sve do neba krene

Da li moj otac tuguje
Kao sto tugujem ja
Meni jos ljubav duguje
A ne moze kroz zidove sna

Da li moj otac zaplace
Kao sto zaplacem ja
Mene jos voli najjace
A ne moze kroz zidove sna

Koraci tvoji, kad se rode
iz moje cutnje, sveti, sneni,
i postelji moga bdenja hode
zanemeli i zaledjeni

kako su blagi, uzdrzani,
o, cisto bice, senko draga!
Bogovi!...sve sto me slutnjom hrani
nose mi tvoja stopala naga!

Ako usnama iz daleka
poljupca okrepu i spokoj
vec spremas bicu sto te ceka
u mojim mislima duboko -

zastani, preslatko stvorenje
sto i postojis i ne postojis,
ne hitaj s neznim ispunjenjem
ka onom ciju ceznju pojis,

Jer ja sve ovo vreme dugo
ziveh od toga sto te cekah,
i srce mi ne bese drugo
osim koraka tvojih jeka.

Ja nemam više snage da prinosim čašu tvojim usnama, ali još uvek, kad god dodjes 

možeš da piješ iz mog grla reči slatke meke  za svoje umorno srce .
Još uvek možeš  da zahvataš iz moje duše naramke nežnosti
za svoje tužne misli i da hraniš glad svojih pora strašću mojom,  
nikad nedozrelom za tobom, nikad neprecvetalom za tobom .

Ja nemam više snage da idem ka tebi ali tu gde jesam ti još uvek nalaziš 
sve sto si oduvek imala, kad god te radoznalost želje
ili nesavladani pokret potrebe do mene dovede. 

Nikad nisam imao svoju liniju Mažino kad si ti u pitanju. Je li to razlog
što ne odlazis? Nikad nisi umela da nosiš moj bol. Je li to razlog
što ne dolaziš?

Nosim tvoje srce sa sobom (nosim ga u svom srcu)
nikad nisam bez njega (bilo kud posao ides i ti draga;
i sta god cinim samo ja cinis i ti mila)
ne bojim se usuda (jer ti si moj usud, mila)
ne zelim svet za se (jer lepa si moj svet, moj istinit)
i ti si sve sto je mesec ikad mogao da znaci
i sve sto ce sunce ikad pevati si ti

Tu je najdublja tajna koju ne zna niko
(tu je koren korena i tu je klica klice i
nebo neba stabla zvanog zivot, koje nice
vise od nadanja duse ili skrovista uma)
cudo koje zvezde razdvaja to je

Nosim tvoje srce (nosim ga u srcu mojem)

• Februar 2013 [7]
• Januar 2013 [5]
• Decembar 2012 [4]
• Jun 2012 [2]
• Maj 2012 [3]
• Mart 2012 [5]
• Februar 2012 [5]
• Januar 2012 [2]
• Decembar 2011 [5]
• Novembar 2011 [3]
• Avgust 2011 [2]
• Jul 2011 [8]
• Maj 2011 [2]
• April 2011 [5]
• Mart 2011 [63]
• Februar 2011 [84]

• Poezija [192] 
• Muzika [3] 
• Kazivanja [3] 
• Knjige [7] 
• Moja poezija [0] 
• Generalna [0] 

• Jaroslv Ivanškjevič – GODINA 1932,XXXVII
• Vitomir Nikolic - ODMETANJE
• Stevan Savić- ODGOVORI
• Mječislav Jastrun - SREĆA
• Antoni Slonimski – NOKTURNO
• Enes Kišević - SNIJEG U OČIMA
• Ljubica Pupezin - PODSETNIK (odlomci)
• Ivan Ahmatjev - iz SEST PESAMA
• Erih Marija Remark - "Crni obelisk" odlomak
• Zvonimir Golob - POGLEDAJ PATKE, DRAGA

• Kazivanja
• Moje fotografije
• onakojajeste - Snezana Nesic