poezijakojuvolim

"Divlje palme" su prvi put objavljene 1939. godine i dve novele koje čine knjigu, "Divlje palme" i "Starac", štampane su tako što se njihova poglavlja naizmenično smenjuju. U mnogim kasnijim izdanjima, pa i u prevodu na naš jezik, novele su razdvojene, ali kada ih čitamo, lako uviđamo zašto je Fokner hteo da ih predstavi u isprepletenom obliku.

Naime, obe novele govore o ljubavi, o odnosu muškarca i žene, o abortusu i porođaju, i premda su obe, svaka za sebe, izuzetno dobre priče, tek u naizmeničnom čitanju dobija se kontrastna slika odnosa pojedinaca i društva prema tim temama. "Divlje palme" donose priču o zlosretnoj ljubavnoj vezi između Harija Vilburna i Šarlote Ritenmejer, koja se završava tragičnim abortusom, dok "Starac" (što je zapravo naziv za nabujalu reku Misisipi) govori o tome kako jedan robijaš spasava trudnu ženu pred bujicom.

Na kraju, junak prve priče dospeva u zatvor, osuđen za ubistvo zbog loše urađenog abortusa, dok junak druge priče, umesto da bude nagrađen za svoje delo, dobija dodatnu kaznu zbog toga što se nije blagovremeno vratio u zatvor.

Ljubav se, tako, pretvara u kaznu, ma šta čovek učinio, i nikakvo bekstvo nije moguće. Suočen na kraju sa mogućnošću da oduzme sebi život i tako izbegne boravak u zatvoru, Hari Vilburn izgovara jednu od najčešće navođenih Foknerovih rečenica: "Između bola i ništavila izabraću bol." http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2004/05/31/srpski/G04053002.shtml

ODLOMCI:

"Sad ne moram više misliti na njih zato što znam odgovor na to, kao i to da ne mogu promeniti taj odgovor, a mislim da ne mogu promeniti ni sebe, budući da sam, kad sam te drugi put videla, shvatila ono što sam pročitala u knjigama, ali u što nikad nisam zbiljski verovala: da su ljubav i patnja ista stvar i da je vrednost ljubavi iznos onog što moraš platiti za nju i kad god je dobiješ jeftino, prevario si samoga sebe."

"...o onoj instiktivnoj veštini žena - onom bezbrižnom poverenju u vlastite ljubavne sudbine poput poverenja ptica u vlastita krila - onom mirnom surovom verovanju u neminovnu zasluženu osobnu sreću koja ih časovito okrilati i ponese iz utočišta ugleda prema neokušanom i nepoznatom prostoru bez ikakve vidljive obale...i sve to bez straha ili zabrinutosti, te otuda ne izvodeći nikakve zaključke o hrabrosti ili smelosti: samo s krajnjom i potpunom verom u zračna i krhka i neokušana krila - krila, te zračne i krhke simbole ljubavi koji su ih jednom izneverili, budući da su prema opštem pristanku i prihvatanju sanjale o samoj ceremoniji koju, kad se vinu, odbacuju."