Ako te sakrijem od ociju
hoću li te sakriti od srca
Ako te sakrijem od srca
hoću li te sakriti od misli
Ako te sakrijem od misli
hoću li te sakriti od zelje
Ako te sakrijem od zelje
hoću li te sakriti od krvi
Ako te sakrijem od krvi
šta će od mene ostati
Ako tebe izbrisem iz sebe
bojim se praznog prostora
prepunog gladi
Razjapljene celjusti neimanja
hrane vode vazduha
svega sto si za moj dah
Snova koji su izgubili oblik
mekanih i krivih
bez ostrine tvoje senke
Rasklimanih dodira
nesigurnih u vecnosti dorastanja
potrebi neznosti
bez tvog prisustva
Ako tebe izbrisem iz sebe
sve u šta si utkana
usivana i porubljivana
sve ovo vreme dok te gutala moja radost
ostace neupotrebljivo
ruzno do negiranja
Ono sto već nije pokusala moja bol
upakovala za poneti
nemam drugog izbora
do nastaviti voleti
Negde u dnu bica
Negde u biti trajanja
Negde u korenima, u temeljima
Negde gde se zivot bistri
u odusustvu sujete
Gde ćeš zauvek biti ono sto jesi
Ljubav Moja
I eto, morao bih vec poci,
sat kaze da je vec krajnje vreme,
mada bih rado ostao cele noci.
Nacickana ocima, kola nekuda streme;
ulicna svetlost izgubljeno vrluda;
mozak je ulubljen cudjenjem tupim.
Ali jos imam kuda
da stupim, imam kuda da stupim.
Pusti me da odspavam u kuhinji tvoje duse,
da ogrejem svoj duh kraj tvoje blage peci.
Ne teraj me, jer ako tu ne mogu leci,
u mocvari neona ogreznucu do guse.
Prsti ti pletu bodre minarete,
govore tajnom abecedom,
dok se ja opet masam cigarete,
ucim se da zaboravljam,
da zaboravljam,
sve da zaboravljam redom.
I eto, sat kaze da bih morao poci,
znam da bih morao poci,
a voleo bih da ovde ostanem citave noci,
citave noci, citave noci.
Zaboravih sto htjedoh pricati o Tuli
odonda je mnogo kamena napadalo na mene
moj korijen je dublji
i ne mogu potrcati sva ona raskrsca
kao nekad
ali uvijek kad zabunim se i glasno izgovorim
njeno ime
ucini mi se
da usta su mi puna jabuka
da netko ludo trci kroz moj glas
i nebo skakuce na celu
TO LICE LJUBAVI OPASNO I NEZNO
To lice ljubavi
opasno i nezno
jedne se veceri javi
posle predugog dana
Mozda je strelac bio
sa lukom
ili svirac
sa harfom
Ne znam vise
Zaista ne znam
znam samo
da me je ranio
mozda strelom
mozda pesmom
Znam samo
da me je ranio
zanavek ranio
iz srca krv mi tece
Vrela me suvise vrela
ljubavna rana pece.
UVELO LISCE
O! Tako bih zeleo da se setis
sretnih dana kad smo bili skupa
U to doba zivot je bio lepsi
i sunce je bilo toplije nego danas
Uvelo lisce evo vec je stiglo...
Vidis da nisam zaboravio
Uvelo lisce evo vec je stiglo
zali i uspomene isto tako
i severac ih nosi
u hladnu noc zaborava
Vidis da nisam zaboravio
tu pesmu koju si mi pevala
To je jedna pesma sto je licila na nas
ti si me volela
ja sam te voleo
I ziveli smo skupa
ti koja si me volela
i koju sam voleo
Ali zivot razdvaja one koji se vole
lagano
i neprimetno
i more brise na pesku
korake rastavljenih ljubavnika
Uvelo lisce evo vec je stiglo
zal i uspomene isto tako
Ali moja ljubav cutljiva i verna
stalno se smesi i zahvaljuje zivotu
Tako sam te voleo i bila si tako lepa
Kazi kako onda da te zaboravim
U to doba zivot je bio lepsi
i sunce je bilo toplije nego danas
Ti si bila moja najneznija ljubav...
I sta ce mi onda ta tuga
A ta pesma koju si mi pevala
uvek uvek ce mi zvoniti u usima
To je jedna pesma sto je licila na nas
Ti si me volela
ja sam te voleo
i zvieli smo skupa
ti koja si me volela
i koju sam voleo
Ali zivot razdvaja one koji se vole
lagano
i neprimetno
i more brise na pesku
korake rastavljenih ljubavnika.
PARIZ AT NIGHT
Tri sibice upaljene jedna za drugom u noci
Prva da ti vidim lice
Druga da ti vidim oci
Poslednja da ti vidim usta
I citava tama noci da bih se setio svega toga
Stezuci te u zagrljaju
Tamnicareva pesma
Kuda ces lepi tamnicaru
sa kljucem s kog krv pada
Da oslobodim onu koju volim
ako nije kasno sada
a koju sam zatvorio
tako nezno neizbezno
u najskritijem uglu moje ceznje
u najdubljem uglu moje patnje
u sve buduce varke nezne
u glupe zakletve zadnje
Hocu da je oslobodim
da upozna car slobode
i cak da me zaboravi
i cak da ode
i cak da se ne vrati
i ponovo da me voli
ili da voli nekog drugog
ako joj se drugi svidja
a ako ostanem sam
a ona ode
cuvacu jedino
vecito i nevino
u skrivenom kutu mojih ruku
sve do smrti na uzglavlju
blagost njenih prsa obdelanih ljubavlju.
ali je ljubav retka. I neka se zato izgubi, nezno
kao sto se zvuci violina gube u tisini.
Za nas, rastanak je tuzan jer je nesto proslo,
ali za ono sto smo zavrsili on znaci pocetak -
neka ljubav ode kao sto mlado ptice izlece iz gnezda
Kao nova zvezda koju vazduh radja u vece,
sto se gubi iz vida, il pada tiho kao suza,
neka nasa ljubav napusti svet kao molitva za pokoj duse.
Neka odu ruze koje si zadenuo u moju kosu
jedne letnje noci u basti, i pesma
koju smo culi iz druge kuce, gde je svirao klavir;
senka koju je ulicna svetiljka bacala kroz mrezu zavese,
reka u noci, glatka i tiha Temza, sto tece kroz London.
Dve je godine Ulsvoter bio srebrn od moje ljubavi,
sveti su bili zlatni listovi breze, slatka divlja tresnja
na obroncima, sto prolece puni mirisom za tebe.
Pcele, pijane od limunovih svetova, padale su na drum kao zrna grozdja,
i tisina preko celog Vestmorlenda u noci, bese tvoja.
Podigoh breg za tebe, i poslah potoke
niza strane, za ljubav. Videh mahovinu gde raste,
i paprati kako odvijaju svoje biskupske palice rad tvoje ljubavi,
kukurek, jagorcevinu, caplju, bregunicu, ovce na obroncima.
Zimi, sneg bese tvoj, i kristali mraza
sto se na svetlosti zvezda presijavaju kao ametist i safir,
i gaje svoju geometrijsku lepotu na ozivelim granama drvece,
zamrznut vodopad, koralne pecine leda,
sum vode sto buja od mlakih proleca.
Vetar u planini, skloniste baste,
kamenu klupu pod tisom, vatru uvece,
domaci hleb, jabuke, pastrmke iz potoka,
volela sam zbog tebe, smatrala svetim zbog tebe, moj dragi.
To bese erotski. To bese ono sa travom,
ono sa noci, zivotinjama i zvezdama,
i svim sto je smrtno u nama, i mora da prodje,
stvorenjima cija je smrt njihova neotkrivena tajna,
i jedno u drugom vole ruzu koja mora uvenuti.
I tvoje bese predvorje andjela
gde sam mogla cuti iglu kad padne, kap kise,
skripu balvana, leptira uhvacenog medju gredama.
Borila sam se sa andjelima zbog tebe, i u svom telu
podnela sam ceo blagoslov ljubavnog bola.
Sve je to istina. Te stvari, dragi, jedan su zviot
zivljen rad tvoje ljubavi. Vatra u srcu i vatra na ognjistu,
decije price uvece, i smrt nade cak
bili su dragoceni zbog tebe. Dragocene sve stvari u vremenu
i van vremena. Pesma koju znam i mudrost
koja nije moja, pesma koja se nikad ne moze napisati.
Tebi, jednom coveku medju ljudima, posvecujem
svet koji sam poznavala, moje dane i noci, moje cvetove,
andjele, tuge, oblike zivota sto ih u tvoje ime
osvecujem, daleko iznad nas, il ma koga drugoga -
ti znaci Bozji su.
Tebi, jednom i uvek voljenom, od koga se rastajem -
ne zbog toga sto je sudbina slepa, ili srce hladno,
vec zbog toga sto svet nije ni tvoj ni moj,
cak nimi sami, ni ono sto je najdraze, -
dajem sto mogu, svoj zivi trenutak,
raspon svoje ljudskosti.
Al' je đavo, ali su mađije
Ali nešto teže od oboje:
Kad je viđu đe se smije mlada,
Svijet mi se oko glave vrti.
Pa sve mogah s jadom pregoreti,
No me đavo jednu večer nagna,
U kolibi noćih Milonjića.
Kad pred zoru, i noć je mjesečna,
Vatra gori nasred sjenokosa,
A ona ti odnekuda dođe,
Ukraj vatre sjede da se grije.
Čuje da svak spava u kolibe;
Tada ona vijenac rasplete,
Pade kosa do niže pojasa;
Poče kosu niz prsa češljati,
A tankijem glasom naricati
Kako slavlja sa dubove grane.
Tuži mlada đevera Andriju,
Mila sina Milonjića bana
Koji mi je lanih poginuo
Od Turaka u Dugu krvavu;
Pa se snahi ne dao ostrići:
Žalije mu snahin v'jenac bilo
Nego glavu svog sina Andrije.
Tuži mlada, za srce ujeda,
Oči gore živje od plamena,
Čelo joj je ljepše od mjeseca, -
I ja plačem ka malo dijete.
Blago Andrij' đe je poginuo,
Divne li ga oči oplakaše,
Divna li ga usta ožališe.
Otisla sam s dragim u planinu
Bilo je prolece
Nas dvoje smo lezali visoko na proplanku
Na vrh planine
Pod samim bozjim okom
Duboko dolje umirali su gradovi
I moj dragi je dolje vec bio umro
Sada smo se odmarali od svojih bivsih zivota
Od svih koji su nas zeljeli mrtve
Otisla sam s dragim u planinu
Bilo je proljece
Nas dvoje smo lezali visoko na proplanku
Na vrh planine
Pod samim bozjim okom
Neprestano smo se cjelivali
Bojeci se da jedno od nas dvoje ne progovori
Toliko smo zeljeli prezivjeti svoju smrt
O, srebrna vodo, iz tuđega vrela.
To je bilo davno.
Svaka mi je staza danas obasjana
Suncem i ljepotom. Sreća me je srela.
Iz stotinu vrela žeđ sad moja pije.
Al mira ne nađoh nigdje, jer me nikad
Vatra prve žeđi ostavila nije.
Kao rat da kažem.
Jer svakog trena
Može počet vojna
I na pleća će
Mladićka i gojna
Hiljade težih
Stvari leći.
Stoga reč ljubav
ja ne smem ni reći.
Kad kažem: ljubav,
onda mislim: tajna.
Sa nežnom mrežom,
Tajnim dodirima.
Kad kažem: ljubav,
Neko dalek ima
što čežnjiv dršće
Na mene misleći.
Stoga reč: ljubav
ja ne smem ni reći.
Kad kažem: ljubav,
Neko dalek gori
I prozor otvaram
Da uđe taj plamen.
Kad kažem: ljubav,
Gori drvo, kamen.
Stoga reč ljubav
Ja jedem ćuteći.
Ne znam te, rece, ne secam se vise
na kome pesku tvoje ime pise.
Ne znam te, rece, neko nepoznati
sa tobom ode, bez tebe se vrati.
Ne znam te, rece, u mraku vec dugo
izgubili smo negde jedno drugo.
Ne znam te, rece, u daljini zvona.
Ti nisi onaj i ja nisam ona.
Ne znam te, rece, pokrila te trava
i pored mene neko drugi spava.
Ne znam te, rece, i ugasi svecu.
Ni tvoje usne prepoznati necu.
Ne znam te, rece, i otvori vrata
i otkri srebro na kosi od zlata.
Ne znam te, rece, i nekamo ode.
Grlice u sumi. Mesec iznad vode.
Kad se covek muci bez sna i u krvi
cuje samo bes kako po zilama bije
i mrznju kako u slepoocnicama podrhtava strasno,
dok u kostima osvetnicki plamen gori,
tad reci nicemu ne sluze: jer su samo reci.
Meci.Meci.
Manifesti, clanci, govori, komentari,
dimna isparenja, stampane magline,
papirni ce bol vetar da raznese,
tugu mastila izbrisace voda.
Meci.Meci.
Sad osecam jad, zalost, tugu,
smrt i nesrecu sto stoje u grlu
kad iz ponora jezika hoce
da krikne to sto ne moze, te cuti.
Meci. Meci.
Nocas osecam smrtno ranjene reci.
Htedoh ženu bez iznenađenja, opuštenu,
što skrila bi me u srcu kao trn,
jer takav sam, vino presečeno,
kuća sveže lakirana
a puna greda, stepenica, miševa.
Meni sličnima preostaje samo nada.
Ovaj grad, hladan kao poljubac jedva podaren,
retko se smeši onome ko ne pobeđuje.
No bio je tvoj i vezivali su nas
samo mesto, samo čas, samo potreba
sada prevelika. Nemam te više.
Zelene večeri slazile su tiho
na onou livaju iza kuće tvoje.
Negde daleko, dahtala su brda.
Voleo sam te i voleo sam, i gde si
jednako mislim, ali ne patim.
Secaš li se kako je sve bilo moguće
i činilo se da čeka samo nas?
kada prolazim ulicom
Niko ne vidi na njoj tvoje prste
kad je vratim kući
Maleno dugme je opet ušiveno
i zakopčani svi snovi visoko do vrata
Ja ovu haljinu nežno skidam
ja ovu haljinu pažljivo oblačim
Ona za mene moć mađije ima
volela bih da tvoje ruke na njoj
mogu da pokažem svima.
dolina Altmila, skriljci kod Zolnhofena,
u Trojhtlingenu veze za druge pravce -
Izmedju toga
sume, gde se jesen spaljuje,
drumovi ka bolu,
oblaci sto na razgovore secaju,
trenutna sela, sazdana mojom zeljom
da u blizini tvoga glasa ostarim.
Izmedju brojaka koje govore
kada polaze vozovi
prostiru se imanja nase ljubavi.
Nerazdvojena
ostaju tamo mesta sveta,
meizmerena, nepronalazljiva.
A voz dotle
juri pored Guncenhauzena i Anzbaha
i pored mesecevih pejzaza secanja
- letosnja minula pesma
zaba iz Ornbaua -
prolazi.
prezivelih civila
I ako su preziveli
to vise nisu civili
U srcu im gar
tamo gde je goreo
strah i bol
I nema vise u njima
nijedne svetlosti
bez cadji
Ko zna da se rat
ne može opisati
ne može vise
nevino sanjati
I sloboda njegova
tek je falsifikat
dok dusom njegovom
nesigurnost
kao gladno pasce
vrslja
Bilo koji rat
Bilo koji preziveli
Pa evo i ja
Posle tebe
Kao da ništa mi nije
A u sebi
mrtvo srce vucem
| « | Februar 2011 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | |
| 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 |
| 14 | 15 | 16 | 17 | 18 | 19 | 20 |
| 21 | 22 | 23 | 24 | 25 | 26 | 27 |
| 28 | ||||||
- Februar 2013 [7]
- Januar 2013 [5]
- Decembar 2012 [4]
- Jun 2012 [2]
- Maj 2012 [3]
- Mart 2012 [5]
- Februar 2012 [5]
- Januar 2012 [2]
- Decembar 2011 [5]
- Novembar 2011 [3]
- Avgust 2011 [2]
- Jul 2011 [8]
- Maj 2011 [2]
- April 2011 [5]
- Mart 2011 [63]
- Februar 2011 [84]
- Jaroslv Ivanškjevič – GODINA 1932,XXXVII
- Vitomir Nikolic - ODMETANJE
- Stevan Savić- ODGOVORI
- Mječislav Jastrun - SREĆA
- Antoni Slonimski – NOKTURNO
- Enes Kišević - SNIJEG U OČIMA
- Ljubica Pupezin - PODSETNIK (odlomci)
- Ivan Ahmatjev - iz SEST PESAMA
- Erih Marija Remark - "Crni obelisk" odlomak
- Zvonimir Golob - POGLEDAJ PATKE, DRAGA
