poezijakojuvolim

Ne mogu ti reci
ni cutnjom,
ni recima,
niti muzikom
najneutesnijom.

Mozda uz pomoc Meseca
ili mirisa
ljubicica, mokrog
od vina i muzika,
pacenickog, nocnog.

Mozda uz pomoc noci,
kada je ona samo
sustanje lisca
sa vetrom i zvezdama
za budnika.

Mozda uz pomoc Meseca,
kad bi Mesec mirisao
na vino i ljubicice.
Mozda recima
nocnim,
kad bi reci
gledale.

Ne mogu ti reci.

Volim tvoje ruke za igracke
to telo koga skoro nema.
Zena je samo u mekoti macke
sto u tvom struku prede i drema.

Kako da nadjem reci detinje
da ti objasnim sta ljubav znaci,
a da ne ranim to malo zverinje;
usnu na kojoj se mrve kolaci.

IV

Za mene nocas vaseljene nije,
Oci su tvoje sunca, zvezde, duge,
Usne skup slasti, osmeha i tuge,
Kose dah mora i sustanja suma.

Srce zvuk pesme sto pozudno bije
Rec cas zapovest, cas poniznost sluge
Cilj si kom vode svi puti, sve pruge
Pred kim se nisti gordost ljudskog uma.

Stvarajmo sobom vidike i boje,
Svetove nove, no svetove svoje!
Nocas za tebe samo zelim znati.

Te noci to sam samo reci znao.
Pa ipak ja sam samo san ti dao
A, mislio sam celog sebe dati.

A kad smo posli s brda, nasi koraci
pjano padahu stazom, gdje je stari grad.
Uzalud bjese sve. Sumracje, oblaci.
Netko je od nas dvoje slutio da je mlad.

Jedna su usta molila da pozar ugase,
a druga, tko zna zasto, nisu htjela.
I dok je vihor plamene vitlao talase,
tuga je ko kaplja krvi padala s jednog cela.

I onda u tuznom casu planulo je sve:
i drvece i mi i stari, dragi grad,
i sve bje uzalud. Izgorjelo je sve.
A ja sam, ja sam bio jednom mlad.

Jedno je gariste. A dvije su pale zrtve.
I jedna se molitva sledila na drvecu.
Podjimo, pokopat cemo skupa mile mrtve
i zazeljeti im srecu.

I zazeljeti im srecu!

Moje srce moja mila moja duso
moje nebo moj ognju moja vatro
moje okno moje srce moj valu
moj medu moj melemu mog Gralu
moje zito moje zlato moja zemljo
moje ralo moje zalo moj kamenu
moje noci moja zeljo moja gladi
moj danu moja zoro moj hlebu

Moje jedno moj talasu moj vodicu moj glasu
moja krvi moja snago moja zebnjo moj ukrasu
moje pesmo moj smehu moje vino moj grehu
moja zoro moj kriku moj zivote moj spasu

Moje srce moja mila moja duso
moje nebo moj ognju moj placu
moje telo moja ploti moja sreco
evo te ti dolazis

STIHOVI

Ove mirne pesme osencene jadom,
To su eho reci sto se nisu rekle,
Tuge sto je rasla i umrla kradom,
I suza sto nisu nikada potekle.

U duboko vece, kad ugasnu staze,
Dusa mrtvog dana, sumorna, jos hodi,
I sumi: ko tamne, iskidane fraze
Muzike u vetru, u granju, po vodi.

Tada se javi eho nepamcenog jada.
I bol neke davno prebolele rane...
No kako je srcu niko ne zna tada,
Zadocnela suza kad podje da kane.

TAJNA

Nase dve ljubavi pune kobne moci,
od sviju skrivene, zive u svom stidu.
Kao pod zvezdama, zaspali u noci,
dva mirna pauna na starinskom zidu.

Krijem svoju ljubav kao mrznju drugi -
istom silom lazi i svim podlostima;
Kao drugi staklo otrova, svoj dugi
svoj bol bezutesni ja krijem medj svima.

Koliko je suman eho moje lazi,
da ne prenu nikog udarci mog srca!
I koliko mira u reci gde grca
cela jedna dusa i san od sveg drazi!

Sva je moja radost znati bol da skrijem;
Sva mudrost, ljubavi dati izgled zlobe;
Vrlina, da prezrem suze koje lijem,
i pokazem srce kao prazne sobe.

I tako dve nase ljubavi ocajne,
ogrnute lazju vecitom i niskom,
stoje nemih usta u dnu nase tajne -
Dva crna pauna na zidu starinskom.

ISKRENA PESMA

 O, sklopi usne, ne govori, cuti,
Ostavi misli nek se bujno roje,
I rec nek tvoja nicim ne pomuti
Bezmerno silne osecaje moje.

Cuti, i pusti da sad zile moje
Zabrekcu novim, zanosnim zivotom,
Da zaboravim da smo tu nas dvoje
Pred velicanstvom prirode; a potom,

Kad prodje sve i malaksalo telo
Ponovo padne u obicnu camu,
I zivot nov i nadahnuce celo
Necujno, tiho potone u tamu,

Ja cu ti, draga, opet reci tada
Otuznu pesmu o ljubavi, kako
Ceznem i stradam i ljubim te, mada
U tom trenutku ne osecam tako.

I ti ces, bedna zeno, kao vazda
Slusati rado ove reci lazne,
I zahvalices Bogu sto te sazda,
I oci ce ti biti suzom vlazne.

I gledajuci vrh zaspalih njiva
Kako se spusta nema polutama,
Ti neces znati sta u meni biva,
Da ja u tebi volim sebe sama,

I moju ljubav naspram tebe, kad me
Obuzme celog silom koju ima,
I svaki zivac rastrese i nadme,
I osecaji navale ko plima.

Za taj trenutak zivota i milja,
Kad zatreperi cela moja snaga,
Neka te srce moje blagosilja.
Al' ne volim te, ne volim te, draga!

I zato cu ti uvek nesto reci: cuti,
Ostavi dusu nek spokojno sniva,
Dok kraj nas lisce na drvetu zuti
I tama pada vrh zaspalih njiva.

Bojom senke
obojilo se vece,
kraja mu pustog nema
jer sam od tebe daleko.

Oci, srce i dusa zdiju
zudnju neutazivu
koja me goni da te zovem.

Bojom senke zastiru se
srce, dusa i oci
sto s veceri snatre
u cekanju beskrajnom.

Senka, to je boja srca,
ona je boja ociju i duse
sto blude beskrajno cekajuci.

Srce, dusa i oci
- te senke u dubokoj noci -
Cekaju.

Jovana je kisa
koja polazi od mora i ide ka veceri.
Magla s korenjem ispod zemlje.
Jovana je reka.
Ona je oblak iza nekog glasa.
Ona je dim od trave sto sagoreva.
Ona je sekunda ekstaze izmedju dve opasnosti.
Jovana je reka.
Jovana je prozor otvoren ka Jugu.
Ona - deca koja su otisla sa pustoga trga.
Jovana je lik ispod neba.
Ona je reka.
Svetlost zemlje i tama joj ocrtavaju smeh.
Kada se kuca srusi Jovana napusta svoje telo ipeva drugde u noci.
Jovana je reka.
Jovana je prekjuce juce danas. (Danas ponovljeno do beskraja.)
Lagana je kao pospana glava cveta.
Teska je kao zatvorena knjiga.
Ona je stalna najava noci.
Sa Jovanom gubis samog sebe a ponovo se stices u snu.
Jovana je reka.
Jovana je obala reke.
Ona je trska na obali reke.
Ona je sen iznad te reke.
Ona je reka.
Jovana je drvo sa ocima
san sa ustima
zvuk sa usima
oblak sa nogama.
Reka zlatnih kosa cija svezina smiruje more.
Reka.
Jovana je mesto koje smo videli pa nikad vise.
Stanica gde cemo se jednom sresti ubadajuci jauk u prah putovanja.
Jovana je granica koja se stalno mice.
Ona je paperje koje odnosi vetar.
Ona je krilo u vremenu. Krilo
na praznom prolecu.
Jovana je reka.
Neka reka.

Ne znam odredjeno da vam kazem sta je Jovana.

Noc me ta u mladosti stize,
pa mi u srcu spava da ne ozebe!
Videste li pseto koje covek tera od sebe,
a ono mu i dalje ruke lize?

Sa mnom je tako: mogu i ne mogu bez nje.
Kada se osamim zaogrne me ogrtacem snova.
I mada mi davno rece sve,
uvek je za me nova.

Danima se koljemo kao hijene
i jedno u drugom vidimo kugu,
a opet...izvan te kobne zene
u mojoj dusi nema mesta za drugu.

Otkad se znamo sanjamo da se rastanemo,
i vec sam od toga kao mesec zut,
pa se opet neobjasnjivo sastanemo
da zajedno produzimo put.

Ne znam vise da li je to ljubav,
ili zagonentni culni mrak;
Znam samo da bih se bez nje razbio kao splav
o recni brzak.

Prazan je dan
kada te ne vidim
a pun je srama i kajanja
kad dodjes
ali nisi sama.

Tada ne umem da te gledam
i cini mi se da sam ravnodusan
prema tvojoj plavoj kresti
i vlaznoj nagoti ociju
prema kopcama tvoje haljine
koje te otvaraju kao skoljku
od vrata do nespokojnog stegna.

Zakljucujem da govoris previse
da se previse kreces-okreces
bez potrebe - cemu? -
kad znam da posle toga neces
ni sa kim poci u zagrljaj
koji te opravdava.

Pustam te da me napustas
putam te daleko-daleko od sebe
niz pucinu ulice
gde se tvoj hod vijori
kao plamen ili kao katarka.

Prosto stanem
mirno zaostanem
i kad skrenes s pravca mog pogleda
ne osvrcem se za tobom vise
nego za onom tamo zenom u zutoj suknji
koja zemlji nogama mase.

Ja se samo stidim i kajem
sto sam proveo dan tako pogresan
i slusam smrt kako broji prestupe nase.

BESMRTNICI

Ovo je ljubav:
kada ziveti
ukida potrebu
da se cini.

Kada je dovoljno
da govorim s tobom
ili cutim s tobom
ili da te gledam
ili samo vidim
ili samo znam da si tu
ili samo znam da jesi
da jos nisi mrtva
pa ne moze nista da me spreci
da prezivam tkivo nase uzajamnosti
to sve gusce, sve dublje tkivo
sto nas sve vise opija i sve dalje
odvaja od smesnog
sveta smrtnog
smrtostrepnog.

TU GDE SEDNE RUKA TVOJA

Tu gde sedne ruka tvoja
okruzi me dom:
danas u kafani
juce u parku na travi
dok vreva drugih ljudi nisko bruji kao pcela let
i suncani nas vazduh znojno spaja
i tvoje ruzicasto toplo grlo
rec svaku nasu duboko natapa.

Odes li, bicu sam u hladnom
bicu sam
u hladnom
bicu sam
sam
i nikad vise necu imati doma svog
bas kao ni putnik koga smer ostavi
ili kao gruda koju val odvali.

Ostao je miris
tvoje puti u postelji mojoj.
Topao je kao slez
koji susimo za lek
da nam zimi bol ublazi.

Ima dva muskarca koji uvek
prelaze preko moje staze snene:
jedan je onaj koga volim ja,
drugi je onaj koji voli mene.

Jedan je u nocnim snovima
sto u mom mracnom duhu uzlecu,
drugi je pred vratima moga srca,
gde nikad ga pustiti necu.

Jedan mi je pruzio prolecni dah
srece sto nesta kao sen,
drugi mi je dao ceo svoj zivot,
ne dobiv zauzvrat ni tren.

Jedan huci u pesmi krvi,
gde ljubav slobodna plovi,
drugi je jedno s tuznim danom
u kome se dave snovi.

Svaka zena stoji izmedj te dvojice,
zaljubljena, ljubljena i cista -
jednom se u sto leta stope
i postanu bice ista.

Nad prozorom mesec. Pod prozorom vetar.
Jablan se rasipa pun srebrnog svetla.

Harmonike placne usamljena jeka,
i toliko prisna, i tako daleka.

Kroz smeh place pesma i drska i setna.
gde si, lipo moja, ti lipo stoletna?

S harmonikom nekad isao sam i ja
dragani na praznik pre no dan zasija.

A sad nicim vise srce da joj zgrejem.
Uz glas tudje pesme kroz suze se smejem.

(1925)

Bluza kao nebo. Oci sto se plave.
Odgovorih dragoj bez istine prave.

Pitala me draga:"Da li sneg to veje?
Raspremicu krevet, pec neka se greje."

Odgovorih dragoj:"Sad sa nebesa
neko s krosnji cvetnih belo cvece stresa.

Ti raspremi krevet, pec neka se greje.
U srcu bez tebe vejavica veje."

(1925)

Ne, ne krsi ruke, ne, osmeh ne krivi,
za drugu, ne za te, moja ljubav zivi.

Ti slutis i sama, ti znades zacelo
da me nije srce do tebe dovelo.

Kraj prozora tvoga, bez brige za sutra,
prohte i se prosto da virnem unutra.

(1925)

Oluje snezne slavopojka,
po polju juri tudja trojka.

Na trojci juri tudja mladost.
Gde mi je sreca? Gde moja radost?

Sve minu s bure slavopojkom
niz polje takvom besnom trojkom.

(1925)

Snezne ravni, bele mesecine sjaj,
pokrovom mrtvacim zastrt rodni kraj.
Plac breza u belom slusa sume hram.
Ko pogibe ovde? Nisam li ja sam?

(1925)

Ko sam, sta sam?

Ko sam? Sta sam? Samo sanjalica
Kome oko ispi magle let,...
i svoj zivot uzgred, tuzna lica,
ja prozvie uz ostali svet.

I s tobom se ljubim po navici...
Mnogo puta vec se ljubih s drugom,
ko da kresem vatru po sibici,
nezne reci sapucem ti dugo.

"Draga moja", "mila", "znaj doveka"...
Dusa hladna ostaje u svemu.
Kad se darnu strasti kod coveka,
nema vise istine u njemu.

Zato moja dusa i ne preza
od ljubavi ledom zalivene,
ti si moja lutalica breza
sazdana za druge i za mene.

Ali, uvek trazec srodnu sebi,
muceci se bez neznosti pune,
nimalo se ne ljutim na tebe,
nimalo te i nikad ne kunem.

Ko sam? Sta sam? Samo sanjalica
kome oko ispi magle let,
i voleh te uzgred, tuzna lica,
isto tako ko ostali svet.

• Februar 2013 [7]
• Januar 2013 [5]
• Decembar 2012 [4]
• Jun 2012 [2]
• Maj 2012 [3]
• Mart 2012 [5]
• Februar 2012 [5]
• Januar 2012 [2]
• Decembar 2011 [5]
• Novembar 2011 [3]
• Avgust 2011 [2]
• Jul 2011 [8]
• Maj 2011 [2]
• April 2011 [5]
• Mart 2011 [63]
• Februar 2011 [84]

• Poezija [192] 
• Muzika [3] 
• Kazivanja [3] 
• Knjige [7] 
• Moja poezija [0] 
• Generalna [0] 

• Jaroslv Ivanškjevič – GODINA 1932,XXXVII
• Vitomir Nikolic - ODMETANJE
• Stevan Savić- ODGOVORI
• Mječislav Jastrun - SREĆA
• Antoni Slonimski – NOKTURNO
• Enes Kišević - SNIJEG U OČIMA
• Ljubica Pupezin - PODSETNIK (odlomci)
• Ivan Ahmatjev - iz SEST PESAMA
• Erih Marija Remark - "Crni obelisk" odlomak
• Zvonimir Golob - POGLEDAJ PATKE, DRAGA

• Kazivanja
• Moje fotografije
• onakojajeste - Snezana Nesic