poezijakojuvolim

Tako si daleko
da te samo kroz suzu mogu videti
Tako si blizu
da mogu koracati samo kroz tebe
bilo gde da krenem
Ne mogu te dohvatiti nikako
a toliko sam puna tebe
da nema mesta za mene
Mogu te obuhvatiti samo cutanjem
i cekati odgovore
odnekud iznutra
Nesporno je da si ti vec tako dugo
tako daleko
da se ja vise ne secam sebe
u tvom osmehu
Tako dugo da se cudim
svemu cudim sada
i tvojoj zelji kao zvezdi padalici
i tvojim ocima na mom prozoru
kao zalutaloj zori
Jedina stvarnost sada
je tvoje prisustvo
razmazano ljubavlju svuda
svuda u meni, po meni
Svakom udahu duse
svakom pokretu svesti
U plucima, u kosi
O krvi ne smem ni da pricam
ona te sanja od pamtiveka vec
Sama s tom ljubavlju
koja i ne boli vise
da bih mogla dalje
cekam da prodje
Zivot, valjda

Jednog dana bila je opet tu.
I nasla ga je veoma zle volje.
A kad svoj pogled on baci na nju,
rece da ni njij nije mnogo bolje.

Sutra bi vec put svoj nastavila
u bregove, Tirol, il tako sto.
Na pocetku se mnogo salila,
kasnije rece da joj je sad zlo.

Umorno joj pomilova kosu.
Zapita bez smisla:"Places sada?"
Mislili su na neku davnu rosu,
i na kraju bese ko nekada.

Kad su se ujutro probudili,
videli su da nista tu ne vazi.
Kad su se smejali il ljubili,
sve su to bile lazi.

Pred polazak rekose zbogom tuzi.
Mahali jesu. Al mahali samo.
Jer srca su im lezala na pruzi
preko koje voz zatutnji tad tamo.

Ne zali mene sto kad padne vece
svetlosti dana po nebu ne brode;
Ne zali zbog lepote sto protece,
nestane s polja s godinom sto ode;
Ne zali sto se puni mesec krnji,
ni sto oseke u moru se gube,
ni sto kod ljudi zudnja brzo trne
i tvoje oci vise me ne ljube.

Uvek sam znala: ljubav nije vise
od krupne cvati na vetru, od plime
sto crnu zala koracima brise
i iz oluja nosi naplavine:
Zali me jer to srce sporo prati
sta hitri um u svakom casu shvati.

JUTRO

Dolazio mi je u susret zamrzlom sneznom putanjom.
Nicije stope jos nisu bile nacele sneg.
Niciji glas jos nije prelomio tisinu.
Tada on rece moje ime, dozivajuci me.
I meni se ucini da smo u belim dvoranama raja, tako je njegov glas bio cist,
i nezemaljski, i zauvek moj.

*

Niko ne zna da smo bili isti potok nerazdvojni koji su bregovi podelili
u dva rukavca.
Niko ne zna da smo bili ista frula od zove koju je pastir tugom obrvan
nadvoje prelomio.
Niko ne zna da smo bili ostrvo u okeanu koje su vodene struje
nocu prepolovile.

USPOMENE

Sreca kojom me je on obasuo penila se srebrom,
kao ogromni vodopad sto sa neba pada.
Hujalo je sve od njegovog mocnog glasa.
Ogromni prsten njiva, suma i livada nihao se
u njemu kao u zvucnom krilu.
Ni glas vetrova, ni pesma ptica,
ni nasa rec nije se vise u mocnom huku mogla razabrati.
Stajala sam, mala kao cvet, u podnozju toga vodopada
i sa strahom ocekivala kad ce srebrne kapi
prepuniti casicu moje duse.
Danas sedim na obali mirnog jezera
u koje su se srucile sve srebrne cesme moje srece.
U njegovom dnu plove uspomene,
zelene i mirne kao smrt.

*

Od mene do njega moze se samo mostom duge.
Od mene do njega moze se samo jezerom mesecine.
Od mene do njega moze se samo srebrnom
i strmom stazom ptice.
Mostovi, reke i staze, kojima ljudi hode, oko njega obilaze.
On je kao suncevo plameno ostrvo odvojen
sjajem od svega sveta.

TAJNA

Spustila sam oci i zaplakala u sebi,
tamo gde niko suze ne vidi.
I zadnji, nevidljivi put uzela te na svoje srce,
i zagrlila kao sto se san grli.
Pruzila sam ti, u sebi, uvek sputavane ruke
i nevidljivo za druge spustila ih na tvoja ramena.
A ti si s bolom slusao nasmejane reci
sto sam ih kao sarene lopte bacala u gomilu da je zabavim.

LJUBAV

Strepim kad uzberem cvet kraj putanje:
uvek mislim, mozda patis ti u tom casu.
Bezim od sunca i smeha: uvek se plasim
da tebe magle i suze nisu zasule.
A kad zivot natera oblake tuge, osluskujem s bolom:
mozda se ti smejes slatkko, i moja samoca
daleka je tebi, i ne osecas gorcinu kapi sto je ja pijem.

CEKANJE

Bol je mocni podrugljivi bog koji casove pretvara u stoleca,
i svaki tren cini mi se gvozdeni teski vek.
Ptica na grani pod kojom je on stajao peva celo jutro, gledajuci u mene.
Mozda je otputovao tamo odakle se ne vraca,
i poslao mi svoje srce na sastanak.

PO RASTANKU

V
Zavole bela mirisna ruza crni bodljikavi trn.
Ti ne verujes meni, je li, dragi,
da je ruza zavolela trn?

I kada mu ona u jednu bisernu zoru rece
kako ga voli, on se grohotom i prezrivo nasmeja.
Ti ne verujes meni, je li, dragi,
da se je trn prezrivo nasmejao?

A kada jednoga dana nekog htede
uzbrati belu mirisnu ruzu, trn mu izbode ruke.
Ti ne verujes meni, je li, dragi, da mu je trn izbo ruke?

Slovo o ljubavi

Ako se volite ljubavlju
koja buja u samoći, od razdaljine,
koja je više od sna nego od svesti,
i po rastanku drhtaćete od miline,
mognete li se još ikada sresti.

Vi koji se volite ljubavlju isposnika,
sa strahom od sagrešenja,
koji kao ptica o kavez lomite krila,
sećaćete se uvek jedno drugom lika.
I po rastanku
zamreti vam neće gušena htenja.

Ako zbog nje patiš od nesanice
i u ponoć hodaš budan
po bašti,
ako te lomi neutoljena želja luda,
sećanja na nju nikad se neces spasti.

Onih s kojima se igramo
oko vatre,
a bojimo se da je dodirnemo,
s kojima idemo kraj ponora
nezagrljeni i nemi,
sećaćemo se dugo
ma i zavoleli zatim druge.

Ako je želis bezgranično,
a sediš kraj nje bez glasa
slušajući bajku koja se u vama rađa,
svanuću slično,
pamtićeš je i kad se zima
pred tobom zabelasa.

Ako veruješ sedeći uz nju
da je ljubav maslačkov puhor
koji svaki dodir moze da strese,
ako voliš u njoj san i dete,
ako ti je bez nje pusto i gluho,
misao na nju budiće te
i kad se rastanete.

Zauvek se pamte oni
s kojima se grlili nismo,
čije su nam usne ostale nepoznate,
kojima smo samo s proleća, u snu,
pisali pismo.
Oni koji se kao reke ne mogu sliti,
među kojima nema spojnog suda
krvi i krvi vrele,
a srca im se dozivaju ludo,
zaboraviti se neće
ni kad im duše budu posedele.

Ako vam je ljubav nož u srcu,
a bojite se taj nož izvući,
kao da ćete tog časa umreti,
pamtiće te on, setiće te se
i umirući.

Oni zbog kojih srca
osećamo kao ranu,
ali ranu zbog koje se jedino živi,
u sećanje nam banu
i kad zavolimo druge -
i osetimo se nesrećni i krivi.

Ti jarka luco cista vita
ti kao jutro nezno sjajno
ti cvetna grano plemenita
ti kao vrelo prosto tajno

kroz livade me suncem grejes
zaogrces me nocu strahom
mom putu svetlis na me vejes
prohladnim vetrom vrelim dahom

uz tebe zeljom mislju bdijem
u svakom dasku tebe disem
ja tebe srcem kada pijem
ja tebe ljubim kad mirisem

ti cvetna grano plemenita
ti kao vrelo prosto tajno
ti jarka luco cista vita
ti kao jutro nezno sjajno.

Sa mnom je gotovo bilo onoga trena
kad sam rekao
Nemoj

A ti si htela i htela

A ja sam pitao
Zasto

A ti si rekla
Zato zato i zato
jer tako cini zena

Ti si najbolja od svih
kojima sam zeleo da kazem
to sto govorim tebi

Suvise znam o sebi i o svemu
vec sam presao granicu gresnu
gde nista nije sveto
i nista nije sramota
Sav sam na drugoj strani
a iza mene gori ko vecni plamen
jedino tvoja lepota

Ti si najbolja od svih
kojima sam zeleo da kazem
to sto govorim tebi

Al sad je kasno
ovo su zadnje vesti
Vise se necemo sresti
osim u nekom teskom snu.

PRESUDA

Kamena rec se odronila
Na moje grudi, zive, znaj.
O, nista, vec sam spremna bila.
I s tim cu nekako na kraj.
Ja imam danas posla mnoga:
Ubiti treba spomena jad
I treba, srca kamenoga,
Nauciti se na zivot sad.
No neka....Sumi vrelo leto
Ko praznik pod mojim prozorom.
Ja sam odavno slutila sve to:
Svetlucav dan i pusti dom.

BELA PTICA

"Ljubomoran, nemiran,
ali ne od onih grubih,
voleo me je kao svoje kosti,
ali moju belu pticu ubi
da ne peva o prošlosti.

O zalasku uđe u moju sobicu:
''Voli me, smej se, piši stihove!'',
a ja zakopah veselu pticu
iza starog bunara, pokraj jove.

Obećala sam da neću plakati,
ali srce svoje pretvorih u stene
i čini mi se da su svi moji sati
ispunjeni pesmom ptice ubijene."

Odsutnost u svemu gledam:
oko ti je odrazava.

Odsutnost u svemu slusam:
vreme zvoni iz tvog glasa.

Odsutnost u svemu disem:
trava bije iz tvog daha.

Odsutnost je sve sto hvatam:
telo ti se raseljava.

Odsutnost u svemu samu
odsutnost ja srecem sada

Ne mogu ti reci
ni cutnjom,
ni recima,
niti muzikom
najneutesnijom.

Mozda uz pomoc Meseca
ili mirisa
ljubicica, mokrog
od vina i muzika,
pacenickog, nocnog.

Mozda uz pomoc noci,
kada je ona samo
sustanje lisca
sa vetrom i zvezdama
za budnika.

Mozda uz pomoc Meseca,
kad bi Mesec mirisao
na vino i ljubicice.
Mozda recima
nocnim,
kad bi reci
gledale.

Ne mogu ti reci.

Volim tvoje ruke za igracke
to telo koga skoro nema.
Zena je samo u mekoti macke
sto u tvom struku prede i drema.

Kako da nadjem reci detinje
da ti objasnim sta ljubav znaci,
a da ne ranim to malo zverinje;
usnu na kojoj se mrve kolaci.

IV

Za mene nocas vaseljene nije,
Oci su tvoje sunca, zvezde, duge,
Usne skup slasti, osmeha i tuge,
Kose dah mora i sustanja suma.

Srce zvuk pesme sto pozudno bije
Rec cas zapovest, cas poniznost sluge
Cilj si kom vode svi puti, sve pruge
Pred kim se nisti gordost ljudskog uma.

Stvarajmo sobom vidike i boje,
Svetove nove, no svetove svoje!
Nocas za tebe samo zelim znati.

Te noci to sam samo reci znao.
Pa ipak ja sam samo san ti dao
A, mislio sam celog sebe dati.

A kad smo posli s brda, nasi koraci
pjano padahu stazom, gdje je stari grad.
Uzalud bjese sve. Sumracje, oblaci.
Netko je od nas dvoje slutio da je mlad.

Jedna su usta molila da pozar ugase,
a druga, tko zna zasto, nisu htjela.
I dok je vihor plamene vitlao talase,
tuga je ko kaplja krvi padala s jednog cela.

I onda u tuznom casu planulo je sve:
i drvece i mi i stari, dragi grad,
i sve bje uzalud. Izgorjelo je sve.
A ja sam, ja sam bio jednom mlad.

Jedno je gariste. A dvije su pale zrtve.
I jedna se molitva sledila na drvecu.
Podjimo, pokopat cemo skupa mile mrtve
i zazeljeti im srecu.

I zazeljeti im srecu!

Moje srce moja mila moja duso
moje nebo moj ognju moja vatro
moje okno moje srce moj valu
moj medu moj melemu mog Gralu
moje zito moje zlato moja zemljo
moje ralo moje zalo moj kamenu
moje noci moja zeljo moja gladi
moj danu moja zoro moj hlebu

Moje jedno moj talasu moj vodicu moj glasu
moja krvi moja snago moja zebnjo moj ukrasu
moje pesmo moj smehu moje vino moj grehu
moja zoro moj kriku moj zivote moj spasu

Moje srce moja mila moja duso
moje nebo moj ognju moj placu
moje telo moja ploti moja sreco
evo te ti dolazis

STIHOVI

Ove mirne pesme osencene jadom,
To su eho reci sto se nisu rekle,
Tuge sto je rasla i umrla kradom,
I suza sto nisu nikada potekle.

U duboko vece, kad ugasnu staze,
Dusa mrtvog dana, sumorna, jos hodi,
I sumi: ko tamne, iskidane fraze
Muzike u vetru, u granju, po vodi.

Tada se javi eho nepamcenog jada.
I bol neke davno prebolele rane...
No kako je srcu niko ne zna tada,
Zadocnela suza kad podje da kane.

TAJNA

Nase dve ljubavi pune kobne moci,
od sviju skrivene, zive u svom stidu.
Kao pod zvezdama, zaspali u noci,
dva mirna pauna na starinskom zidu.

Krijem svoju ljubav kao mrznju drugi -
istom silom lazi i svim podlostima;
Kao drugi staklo otrova, svoj dugi
svoj bol bezutesni ja krijem medj svima.

Koliko je suman eho moje lazi,
da ne prenu nikog udarci mog srca!
I koliko mira u reci gde grca
cela jedna dusa i san od sveg drazi!

Sva je moja radost znati bol da skrijem;
Sva mudrost, ljubavi dati izgled zlobe;
Vrlina, da prezrem suze koje lijem,
i pokazem srce kao prazne sobe.

I tako dve nase ljubavi ocajne,
ogrnute lazju vecitom i niskom,
stoje nemih usta u dnu nase tajne -
Dva crna pauna na zidu starinskom.

ISKRENA PESMA

 O, sklopi usne, ne govori, cuti,
Ostavi misli nek se bujno roje,
I rec nek tvoja nicim ne pomuti
Bezmerno silne osecaje moje.

Cuti, i pusti da sad zile moje
Zabrekcu novim, zanosnim zivotom,
Da zaboravim da smo tu nas dvoje
Pred velicanstvom prirode; a potom,

Kad prodje sve i malaksalo telo
Ponovo padne u obicnu camu,
I zivot nov i nadahnuce celo
Necujno, tiho potone u tamu,

Ja cu ti, draga, opet reci tada
Otuznu pesmu o ljubavi, kako
Ceznem i stradam i ljubim te, mada
U tom trenutku ne osecam tako.

I ti ces, bedna zeno, kao vazda
Slusati rado ove reci lazne,
I zahvalices Bogu sto te sazda,
I oci ce ti biti suzom vlazne.

I gledajuci vrh zaspalih njiva
Kako se spusta nema polutama,
Ti neces znati sta u meni biva,
Da ja u tebi volim sebe sama,

I moju ljubav naspram tebe, kad me
Obuzme celog silom koju ima,
I svaki zivac rastrese i nadme,
I osecaji navale ko plima.

Za taj trenutak zivota i milja,
Kad zatreperi cela moja snaga,
Neka te srce moje blagosilja.
Al' ne volim te, ne volim te, draga!

I zato cu ti uvek nesto reci: cuti,
Ostavi dusu nek spokojno sniva,
Dok kraj nas lisce na drvetu zuti
I tama pada vrh zaspalih njiva.

• Februar 2013 [7]
• Januar 2013 [5]
• Decembar 2012 [4]
• Jun 2012 [2]
• Maj 2012 [3]
• Mart 2012 [5]
• Februar 2012 [5]
• Januar 2012 [2]
• Decembar 2011 [5]
• Novembar 2011 [3]
• Avgust 2011 [2]
• Jul 2011 [8]
• Maj 2011 [2]
• April 2011 [5]
• Mart 2011 [63]
• Februar 2011 [84]

• Poezija [192] 
• Muzika [3] 
• Kazivanja [3] 
• Knjige [7] 
• Moja poezija [0] 
• Generalna [0] 

• Jaroslv Ivanškjevič – GODINA 1932,XXXVII
• Vitomir Nikolic - ODMETANJE
• Stevan Savić- ODGOVORI
• Mječislav Jastrun - SREĆA
• Antoni Slonimski – NOKTURNO
• Enes Kišević - SNIJEG U OČIMA
• Ljubica Pupezin - PODSETNIK (odlomci)
• Ivan Ahmatjev - iz SEST PESAMA
• Erih Marija Remark - "Crni obelisk" odlomak
• Zvonimir Golob - POGLEDAJ PATKE, DRAGA

• Kazivanja
• Moje fotografije
• onakojajeste - Snezana Nesic