poezijakojuvolim

Ne znam te, rece, ne secam se vise
na kome pesku tvoje ime pise.

Ne znam te, rece, neko nepoznati
sa tobom ode, bez tebe se vrati.

Ne znam te, rece, u mraku vec dugo
izgubili smo negde jedno drugo.

Ne znam te, rece, u daljini zvona.
Ti nisi onaj i ja nisam ona.

Ne znam te, rece, pokrila te trava
i pored mene neko drugi spava.

Ne znam te, rece, i ugasi svecu.
Ni tvoje usne prepoznati necu.

Ne znam te, rece, i otvori vrata
i otkri srebro na kosi od zlata.

Ne znam te, rece, i nekamo ode.
Grlice u sumi. Mesec iznad vode.

Kad se covek muci bez sna i u krvi
cuje samo bes kako po zilama bije
i mrznju kako u slepoocnicama podrhtava strasno,
dok u kostima osvetnicki plamen gori,
tad reci nicemu ne sluze: jer su samo reci.

Meci.Meci.

Manifesti, clanci, govori, komentari,
dimna isparenja, stampane magline,
papirni ce bol vetar da raznese,
tugu mastila izbrisace voda.

Meci.Meci.

Sad osecam jad, zalost, tugu,
smrt i nesrecu sto stoje u grlu
kad iz ponora jezika hoce
da krikne to sto ne moze, te cuti.

Meci. Meci.

Nocas osecam smrtno ranjene reci.

Htedoh ženu bez iznenađenja, opuštenu,
što skrila bi me u srcu kao trn,
jer takav sam, vino presečeno,
kuća sveže lakirana
a puna greda, stepenica, miševa.
Meni sličnima preostaje samo nada.
Ovaj grad, hladan kao poljubac jedva podaren,
retko se smeši onome ko ne pobeđuje.
No bio je tvoj i vezivali su nas
samo mesto, samo čas, samo potreba
sada prevelika. Nemam te više.
Zelene večeri slazile su tiho
na onou livaju iza kuće tvoje.
Negde daleko, dahtala su brda.
Voleo sam te i voleo sam, i gde si
jednako mislim, ali ne patim.
Secaš li se kako je sve bilo moguće
i činilo se da čeka samo nas?

OTISLA

Svi su voleli Čik Lorimer u našem gradu.
Nadaleko i naširoko
Voleli su je svi.
Jer svi mi volimo neobuzdano devojče
Zaneto svojim snovima.
Niko ne zna kud je Čik Lorimer otišla
Niko ne zna zašto je spakovala svoj kofer..
nekoliko starudija
I otišla,
Otišla sa svojom
Isturenom bradicom
I svojom mekom kosom koja je
bezbrižno lepršala
Pod širokim šeširom,
Plesačica, pevačica, nasmejana strasna ljubavnica.

Da li je deset ljudi ili stotinu njih jurilo za njom?
Da li je njih pet ili pedeset ostalo slomljena srca?
Svi su voleli Čik Lorimer.
A niko ne zna kud je otišla

ZVONA U NOCI

Dva zvona sest zvona dva zvona sest zvona
Iz plavičastog kućerka
Iz tihog plavičastog kućerka
Između svakog udara zvona
Razabire se jecaj žene
"Gospode noć si stvorio suviše dugu suviše dugu."


NAROD, DA: 60

"Sećam se", reče nežna Crnkinja svom već prosedom sinu,
"sećam se kad si bio još samo divan sjaj u očima tvog oca."


BELI PEPEO

Jedna žena na Mičigenskom bulevaru ima papagaja
i zlatnu ribicu i dva bela miša.

Nekad je imala punu kuću devojaka u kimonima i
tri zvonceta na kapiji.

Sada je sama sa papagajem i zlatnom ribicom i belim miševima...
i evonekih od njenih misli:

Ljubav vojnika na odsustvu ili mornara sa dozvolom za izlaz na obalu
gori kao logorska vatra, crvena i narandzasta.

Ljubav stranog radnika ;ija je zena hiljadu milja daleko
plavicasto se dimi.

Ljubav mladica cija se dragana udala za starije coveka novca radi
gori vrcavim, nesigurnim plamenom.

Ali postoji i ljubav....jedna od hiljadu.....sto gori nepomuceno
i iscezava ostavljajuci beli pepeo....

A to je vec misao koju ona nikad ne objasnjava
ni papagaju ni zlatnoj ribici ni belim misevima.

MISLI O DOMU

Zelenu mahovinu imaju morske stene.
Crvene jagode imaju borovi sumarci.
Ja imam samo uspomene na tebe.

Pricaj mi o tome kako ti nedostajem.
Kazi mi da su sati dugi i polagani.

O drljaci mi pricaj koja ti razdire srce,
gvozdenoj drljaci dugih dana.

Poznajem casove prazne kao limeni prosjacki tanjiric u kisni dan,
prazne kao rukav vojnika bez ruke.

Pricaj mi...

Mozete li se vratiti poljupci, kao duhovi?

Zatrazimo li od vas da zablistate kroz suze,
mozete li se vratiti, poljupci, kao duhovi?

I sutra kao i danas, neke ce kapije da vas skriju.
"Uvek nekakva vrata prozdiru moju senku."

Ljubav je casovnik, a i on dotrajava.
Ljubav je violina, a drvo truli.
Ljubav je dan, a noc ceka na kraju.
Ljubav je leto, i jeseni se blizi.
Ljubav umire uvek i povratka joj nema.
A kada ode, tu se ne moze nista.
A kad se ne moze nista, kazemo samo
da je to kraj, da svemu ima kraja, pa i tome.
Tad je sahranjujemo, neka pociva s mirom,
Blazeno i krotko, kao casovnik ili violina,
kao dan krajem leta,
kao lepoto privedena ocekivanom kraju.

I nek ostane tako.
Budilnik se oglasio, mi smo se odazvali.
Mesec je minuo starom dolinom,
stigli smo da mu prstenje prebrojimo.
Ptice su zaleprsale nad rekom
zamocivsi vrhove krila u zlato zalaska sunca.

Odazvasmo se kliktajima
meseca i recnih ptica.
A sada? Sad uzimamo casovnik, i sklanjamo ga.
Sad opet prebrojavamao mesecevo prstenje.
I sklanjamo ga kao suvenire.
Sad opet prebrojavamo recne ptice
i pustamo ih da kliznu niz okuku reke.
I to je kraj, jer svemu ima kraja.

Mozete li se vratiti,
Poljupci,
Kao duhovi?

 Veliki lov

Ne mogu sad da ti kazem.
Kad me ne bude vise
gonio i vitlao vetar
I kad se pretvori najzad u sapat...
Mozda cu, jednom, reci.

Kad ruzin odsjaj na suncu
klone u izmaglicu
I kada ruza bude samo minula rumen,
Kad lice koje volim odluta,
Kada kapija poslednji put zabruji,
Kada vise ne vredi
mahnuti i reci do vidjenja -
mozda cu, jednom, da ti kazem.

Od tebe lepsu ne upoznah:
Lovio sam te i iza svojih misli,
Saginjao sam se pod vetrom
i ispod ruza trazeci te.

Od tebe uzviseniju
Nikada naci necu.

KROJ

Ukrascu tvoju senku, obuci je na sebe i
pokazivati svima. Bices moj nacin odevanja
svega neznog i tajnog. Pa i onda, kad
dotrajes, iskrzanu, izbledelu, necu te sa sebe
skidati. Na meni ces se raspasti.
Jer ti si jedini nacin da pokrijem golotinju
ove detinje duse. I da se vise ne stidim pred
biljem i pred pticama.

Na poderanim mestima zajedno cemo plakati.

Zasivacu te vetrom. Posle cu, znam, pobrkati
moju kozu sa tvojom. Ne znam da li me
shvatas: to nije prozimanje.
To je umivanje tobom.

Ljubav je ciscenje nekim. Ljubav je neciji
miris, sav izatkan po nama.
Tetoviranje mastom.

Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji.
Ti si moj nacin toplog. Obuci cu te na sebe
da se, ovako pokipeo, ne prehladim od
studeni svog straha i samoce.

ROMANSA

Nemoj da odes vise u onaj grad
gde smo od sebe zaboravili pola.

Nikad sa zvezda nije tezi pad
nego na beton sa kafanskog stola.

U ocima sam sve gugutke podavio,
pa sam im dugo saptao smesno opelo.

I sve sam svoje osmehe okrvavio.
Nije sve belo sto lici na belo.

Peroni katkad placu kisom. Sat i
koferi. Svako nekud zuri nocas.

Iscepam kartu. Necu da se vratim.
Za svakim vozom ostaje samoca.

I samo mraka napune se prsti.
Ne vredi. Sad smo drukciji, zacelo.

Bar ti sve ptice iz ociju pusti.
Nije sve belo sto lici na belo.

Pisi mi na zelenu adresu ljeta.
Poljupci koje mi saljes neka budu posljednje vecernje novosti.
Glava mi je puna nekih divnih soneta,
a nema nikog ni da mi oprosti i ne oprosti.
Jutros su opet pisali nesto povodom moje
najnovije zbirke.
O uticajima ponovo izmislili su citave price.
Najveci uticaj na mene izvrsila je
jedna apsolventkinja germanistike,
ali to su precutali, jer, zaboga, koga se to tice.
Koga se tice to sto si ti za mene i Honolulu i
Madagaskar i Meksiko,
Istorija koju, klecajuci, obidjoh uzduz i popreko.

Tvoje ime nije uslo ni u jedan leksikon.

Nema te ni u jednoj enciklopediji,
ni u jednom "Ko je ko"

OPET JEDNA NOC

Opet jedna noc u kojoj te gubim
kao bataljoni Rostov, Berlin, Roterdam,
kao kaplari pod zastavama svoje ostavljene dragane u daljini....
Negde tutnji voz, slusaj, negde tutnji voz,
voz koji je mogao odneti tebe ili mene.
Negde se upornosvirepo smanjuje rastojanje
izmedju pesme i krika.
Jos malo vremena imamo jer uspomene nisu vreme.
Vreme je kad strahujes za mene, kad cekas i kad te cekam.
Vreme je kad ti govorim i kad mi govoris o ostajanju.
Malo, jos malo vremena za nase zaljubljene usne, mila.
Negde tutnji voz, slusaj, negde tutnji voz,
voz koji je moga odneti tebe ili mene.
Negde na postaji nekoj izgubljen silazi neko,
slucajno to nismo ni ja ni ti.
Opet jedna noc u kojoj te gubim
kao bataljini Rostov, Berlin, Roterdam,
kao kaplari pod zastavama svoje ostavljene dragane
u daljini

Ali za mene ti si sve, kao vojniku prvi dan mira,
krevet i suze i cvijece u vazi.

Tvoje oci su mi jedina lektira
u ovom danu koji prolazi i odlazi.

Moja dusa se razbila ko prazna glinena posuda.
Skotrljala se niza stepenice do samog podnozja.
Ispustila je iz ruku nespretna sluzavka.
I sad je komada vise nego sto bjese posude.

Buncam? Zar nije tako? Odakle da to znam?
Ja sada osjecam vise nego dok bijah cijel.
gomila krhotina na sagu koju bi trebalo pomesti.

Tresak bijase isti kao kad razbijes posudu.
Bogovi - koji postoje doista - izjurili su na stubiste
u susret sluzavci koja me razbila.
Bogovi je ne kore.
Oni su trpeljivi.
A i kakva je vrijednost prazne glinene posude?
Gledaju bogovi krhotine sto kriju jalove spoznaje.
Spoznaje sebe, ne njih.

Gledaju bogovi dobrodusno.
Smijese se nespretnoj sluzavci.

Visloke stube su pokrivene zvijezdama.
Medju njima, caklinom prema gore, sjaji se jedna krhotina.
Moj rad? Moj zivot? Srcika moje duse?
Komadic glinene posude.
I bogovi glede, cude se, odkuda li se stvorio.

• Februar 2013 [7]
• Januar 2013 [5]
• Decembar 2012 [4]
• Jun 2012 [2]
• Maj 2012 [3]
• Mart 2012 [5]
• Februar 2012 [5]
• Januar 2012 [2]
• Decembar 2011 [5]
• Novembar 2011 [3]
• Avgust 2011 [2]
• Jul 2011 [8]
• Maj 2011 [2]
• April 2011 [5]
• Mart 2011 [63]
• Februar 2011 [84]

• Poezija [192] 
• Muzika [3] 
• Kazivanja [3] 
• Knjige [7] 
• Moja poezija [0] 
• Generalna [0] 

• Jaroslv Ivanškjevič – GODINA 1932,XXXVII
• Vitomir Nikolic - ODMETANJE
• Stevan Savić- ODGOVORI
• Mječislav Jastrun - SREĆA
• Antoni Slonimski – NOKTURNO
• Enes Kišević - SNIJEG U OČIMA
• Ljubica Pupezin - PODSETNIK (odlomci)
• Ivan Ahmatjev - iz SEST PESAMA
• Erih Marija Remark - "Crni obelisk" odlomak
• Zvonimir Golob - POGLEDAJ PATKE, DRAGA

• Kazivanja
• Moje fotografije
• onakojajeste - Snezana Nesic